Make your own free website on Tripod.com

Бока

 

Зову Боком онај чаровни залијев у који се спуштају и тону кршовита и скоро неприступна брда јужне Херцеговине и Црне Горе.


Кажу људи, који свијет обађу, да је тај један од најљепшијех положаја земље; и збиља би рекао да се је овдје природа играла, кад је своје чудесно дјело на махове стварала.


Кад дођеш с мора, пошто си се нагледао ситан просутијех по пучини далматинскијех острвица, што скоро једна другу лактом коси; пошто си се дивио висини Велебића и Биокова, стравичноме паду Крке и бојадисаному Трогиру, красној Неретви и љуцкому Дубровнику, да ти се оку не додије, све одједном нестану острвице чак до Крфа, пак се, усред ове несташице, раствора ушће которскога залијева, као да га је творац ту умјестио да буде топцу спас.


Ушће је толико широм пространо да се не могу пресумитити зрна од топова кад са обје стране грухају. Уласком Оштри рт остаје с лијеве; ово дуго пружало херцеговачкијех брда на лик љемјеша о ралу, на шиљку изоштрено бојнијем топом. С десне видиш зимзелене брежуљке лустичке и грбаљске на махове потрапљене уз сунчани припек, су два отока у покос, које стари зваху Жањице, а врсници ни, Мамула. Ту су људи ломили љуту лит да јој умјесте бојни топ. — С пријед ти се раствора пространа лука, гдје се зими крше и пролијевају о плитко дно бијесни валови, успети и погнати јужнијем вјетром, те се сустопице запјенушени и набрекнути на достиг сутјечу.


Кад се брод крају допримакне, видиш горе и доље просуту множ лијепијех кућа гдје промаљају измеђ зелена сада, гдје и гдје хрпом, гдје и гдје усамљене посред овјенчанијех перивоја. Ово је стари Херцегнови, којему је брштан облачио испукле зидове да му скрије плаве од олова развалине. Два му крила клону на бокове: Топла, игало чак до Суторине, коју веле, да су Дубровчани поклонили Турчину тек да се прођу горега сусједа; — и Мељине што почињу боницом млетачком, а свршују џебаном ћесаровом, за којијем промаља кук, а на куку црква куцка. Манастир Савина, што је лијевому крилу брчно перо, сједи међ ћеперизом и маслином, пак ти плијени неком тајном силом поглед. Врх Новога град, који су земаном Шпањолци утврдили и своје му име нађели, јаше као коњаник на првом реду зеленијех бријегова, а иза њега уздижу се до под облак кршовите горе.


Уминеш ли Мељине, рт од Кумбура отвора ново ушће с десне, па и нову локву дугу до Верига, а широку до Солила. С овога рта до свете Неђеље дугачко жало крајем воде зову Бијела; кућа до куће у поређе, као лабудови смоче море, а врх сваке лоза и воћка с оградом, док су људи находили земље да копају; пак. опет на више голи кам до планине, која је сваку посестриму надвисила, а та је Бијела Гора. С друге стране лежи на лик облука Солиоцко поље, по дну којега видиш стара солила, сад лужина и мочвара, гдје блура и стура расту преко човјека висине. По сред овога облука пружа се у воду Превлака, поузани рукав земље гдје се находе старе развале православног манастира арханђела Михајла, којега су Млечићи разурили пошто му калуђере отрују; с њега и носе Кртоли име, Михољски збор; јер су бивали наголо црковни кметићи; пак та сеоца раздвају поље од мора са зеленијем бријегом. Питоми Тиват запуча га на други крај, а кад гледаш са сред локве, протеже се Жупа равна и руда далеко далеко на очњи домах, са истока до Спаса врх Будве, а са сјевера видиш уза вишњу стрмен гдје охоли Ловћен уздиже небу чарну главу, коју му зором обасјају први сунчани зраци, пак из далека изгледа као да му је позлаћена.


Ова се локва бужи код Верига на лик врше, јер ту обје обале иду једна другој у сусрет као да ће се ручити, пак направиле тијеснац толико узак да се с Лепетат кокот чује на Каменаре; опет се брже боље разиђу и одале да начине трећу луку, која се опет дијели на лик виле у два залијева, један рисански а други которски, а перашка страна засађена међу њима као клин. Сасред ове локве угодан изгледа положај: с десне стране брегови Столива, окићени костањом у осоју, проглушују птичијем ћипиркањем; а с лијеве стрмен херцеговачкијех клисура. С према изгледа Пераст варош уточена у голој стијени као шипак.
Путујеш ли к Рисну, дотакнеш отоке светог Ђорђа и Богородичин у сред луке, ту је католички манастир гдје се народ купи на сајам у сред коловоза, а поморци своје завјете прилажу од памтивијека, —сестре да не обезбрате, матере да не обесине, а жене да се у црно не обавију. Залијев је овдје доста добро широк. Погледаш ли на лијеву, Морињ лежи по врх локве као у њедрима велике стрмени, а врх њега Убли на планини. Погледаш ли десном, пут с Пераста на Рисан удјељан у љутој лити биљежи пустош коју манастир Бања прекида. Рисан је давао некад име цијелому залијеву, док му га не уграби Котор. Под високој хриди, гдје су Кривошије и Леденице, лежи Рисан у дну залијева на стрмениту намјешћу, почивало херцеговачко, као што је Котор црногорско; једина опћина, која је до данас сачувала цијело народне обичаје, пак се и с њима дичи као паун перјем. Међу Рисном и Морињом зелено загушена шума ловорике никла у грохоту, а југом из јаме Сопота, при мору реве јеком силно запјенушена вода као из млина мучнога кад се ваља с јаже низ стрми водопад.


Путујеш ли к Котору, красно изгледа природе разлика. Оно голо и каменито брдо врх Пераста пружа се чак до Котора, одозго наждријела, а одоздо на завоје, што падежи понора и ревоточина снују, и над којијем висе греде и клисуре оштре и ропаве, да их ни козја стопа не допире. Под овијем страшнијем станцем, гдје се леже соко и јаштреб, поток Љута, љети сушац, дијели кршни Ораховац од јуначке Доброте. Чудо је да су људи уздуж тако тијесног приморја поградили онако лијепијех кућа, све на низ до Котора. Ако свратиш оком на противну обалу, зелени врт и сад под онијем плавијем небом, стоје според друге обале као зрцало у кому се охола лит данимице огледа и поноси својом тужном љепотом. И ту су ти складни двори обасули редимице сву пјешчану обалу, пак кад под њом с брода завириш у тиху пучину, видиш сваку кућу једну и по једну гдје се у води као у цаклу цкли и фотографава. Тако се Прчањ и Доброта хватају у коло с Котором, који је коловођа. Кад брод под Котор, а сидро тежином утоне и у дно запне, боре се у путника двије жеље: хтио би да сљегне на крај да се одмори и опочине, а онамо жали да нема јошт залијева да се боље нараји. Кук који виси над Котором као повраз над виједром, рекао би да ће на ови час или стрмоглавити или поринути, пак град под грохот закопати. На врх кука сједи град Јованов, пунан витијех топова, а ртенице ошапила му ограда, која брани Котор с копна. Десном града лежи трг црногорски и пут на окуке уз Праћишта до међе, а лијевом царска цеста до Будве, коју бране двије тврђице: Тројица врх Кавча и Горажда според Мирца.


Кад се попнеш на прво ждријело врх Котора, међу те двије тврђице, видиш под собом Дугу гору гдје се протеже право, као уз туњу, са Солила на Јаз,пак дијели доњи Грбаљ од горњега и пада у море, гдје својијем њедрима начиња Бигово, да је мрнару тихо пристаниште и уток. Кажу да се у Грбљу родио Лазар Грбљановић последњи цар српски. Међу два Грбља лежи као убао уточена Жупа, два поља близанца Солиоцко и Мрчево. Оно, као што казасмо, допире до залијева според Бијеле, а ово друго до мора на Јаз, а оба леже као прострта зелена долама, којој гр'оце запучају горњи Лукаеци на лик копче, а доњи на лик гужве. Села доњега Грбља, просута су од Бигова до Вишњева уздуж Дола; а горњега, косом планина које друже Ловћен с Коловиром. Царски пут води преко
све Жупе у Будву, а под Спасом с лијеве, под јаснијем извором остаје врх пута Подластва, манастир Богородичин. Спас зелен а висок брани да Грбљани не виде Будве.


Тамо се приморје криви као лук, краји су му Могрен падеж Спаса, и Скочидјевојка у сред Паштровића; тетиво пјесак; стријела рт Завале, а кундак оток светога Николе.
Уз прву половину овога лука лежи Будва у мору, пространијем жалом до Завале, а уз другу ст