Make your own free website on Tripod.com


Приповијест за времена Малога Шћепана

Прођоше зимус на сами римски бадњи дан сто година равно,, откад је неки Лука Стојанов носио с Браића у Будву бадњак и бадњачу у поклон Марку Бубићу племићу и властелину, пак с бременом опочинуо под Хођом и сио да се ту малашно одмори. Бијаше доба ручање, а снијег попршаваше по височијим брдима да натегне сјевер против југа. Пролазио том раскрсницом њеки Црногорац на име Грујо Милошев Грађанин који, упознавши побратима свога, приступи к Луки и ту се загрле, ижљубе и за јуначко здравље припитују, пак и Грујо сједне до Луке на почивало, и упита га смијући се: „а гђе ћеш, побратиме, с бадњаком уз часни пост?" — Рече Лука: „данас је Латинима бадњи дан, пак ево носим куму бадњак по старому обичају." — А Грујо додаде: „А који ти је то добросретњи кум, зар и Латини ложе бадњаке ?" — Поврне Лука:„ Бубића кућа бивала је старином наше вјере, док је наша рука господарила, каошто су листом бивали и Медини и Зановићи из Паштровића; Враћени, Бескуће и Болице которани, сви придворице и повласници Душанови, пак се они сви редом по предаји бана зецкога упишу у некакву млетачку златну књигу, коју господа затварају под девет кључева; и тако постану своме народу најхуђи душмани, као вјештица што подави унучад и пасторчад тек се тому лику обећа; забораве на сој и порекло, од свог се јата личе и стиде, мрзе му језик, старину и обичаје; само што јошт шарају јаја, славе крсно име и налагају бадњаке, или да нас боље варају или што им није мило с Богом ратовати. Ми сиромаси носимо им колаче да нам не пакосте, јер ми један ђед вељаше: синко, ужди свецу једну свијећу а ђаволу двије, Та ме је кућа копала од Косова, пак да јој се удвори, поведе ме ђед још ђететом у Бубића да ме шиша и тако се тобож окуми да се биједе прођемо. Јошт се помињем, као кроз сан, каква рпа људетине ту бијаше. Био као овца, голобрк, а пале му чупине низ рамена; спуштио куљу, а прси му посуте жутијем прашком, што просипље кад духан смрчка у ноздри. Сједијаше на једном столу, утонут као у јаслима, а омотан у једној риђој косматој вучетини. Капу набио до обрва и с њом клопава уха до по њих покрио, а о нос објесио округле наочаре. И сад ми се чини да ме прати воња с оне телесине мртве и лијене."
На то Грујо уздишући: „Јаох витешке невоље! Тако ти је побро по Херцеговини и Арбанији, у сву госпоштину српску удари гром из ведра неба, сви редом превјерише, Ченгићи, Љубовићи, Вуковићи, и многи други посташе аге и падишине спахије, тер су народу хуђи но Турци дошљаци. Кад Бајо (Балша) зећанин пропаде, а градови бановине Скадар, Драч, Уцињ, Будва, потпану Млечићу, Дубровчани, ови ваздашњи српски пријатељи, превезу из Пуље под туђим именом крадимице Стевана Црнојевића, сестрића Бајова (Балшина) а зета бана Скендербега, искрцају га ноћно под Паштровиће у Радановића, пак Стеван својим јунаштвом учува горње зетске градове Спуж, Жабљак и Колашин од честих турских навала. Остану му два сина, Урош којега Турци посијеку на ћемовскому пољу, крвавој пољани, на мејдан за слободу; и Иван, који залуду роди два сина, Станишу од Марије а Ђура од Латинке. Станиша превјери и оде у Турке, пак му худа унучад, Махмут и Имбраим, сједну земаном на скадарски пашалук, и буду најгори српски мучитељи, да их анатема. Ђуро се ожени владиком млетачком, предигне у тазбину или са страха турскога, или с наговора женина, или с обоје; запушти земљу сиротну без домаћина владици цетинскому; и да не би Данила Његуша, један ти Бог, а једна божја вјера, данас би хоџа на Цетињу гугућа, а и од вас примораца не знам шта би било. Но се ми, Богу хвала, потоцима крви ослободисмо а наша браћа у сусјеству стењу под турском тељигом, пак — ево чуда — исти им земљаци стежу узду и пута. Но сваки други зулум да је прост при томе што им носите уз пост бадњак. То ти, побратиме, моја нарав горопадна не би никако сносити могла, но бих се волио одједном турчити или латинити."
Луки није сладило да се о том разговор дуљи, пак окрене и упита Груја којим је послом слазио у приморје. — „Ја сам ходио" рече Грујо „да купим посластица и ракије лозове патријари васеленскоме, што ми је у кући засио ево петнаест дана. Сад је у нас, чоче, засјела рпа господе: цар, књаз, два патрике, пецки и цариграцки; ово би много било једној краљевини."
„А да ну богати Грујо" поврне Лука упртијем очима „причај ми шта је тамо горе у вас нова?"
„У нас, Богу хвала, како ти кажем добра доста. Зацарисмо Шћепана, угостисмо Долгорука, пренесосмо пецку столицу. Сад у нас господе као малога боба; но су ти, брате, празноруци, а и да имају коју пару седам је пута преко прста преврну док је спуште. Дошао ми је патрика у госте за грехоту, јер кућа нема за њ пиће. Биће ми лакше на омрсак, научићу га зељу и сланини. Човјек пао годинама,, изнемогао што од старости, што трпећи зулум паше Карамана; по сву ноћ Богу се моли, а обдан окупи око себе ону шаку невољних гронутијех стараца из села пак им тумачи ријеч божју, и кажује како ће коме бити на тому свијету. Не би му драго живјети на Цетињу, јер је тамо граје доста, као поправ гђе пада земља да се суди, а и студен је њешто јача него у Црмници, пак ми паде једно вече изубаха на праг кутњи, омили му село, вода и зрак, тер ми умоли оца да код нас презими и благослов остави, и рече, да ће о прољећу дићи у Русију."
„Благо теби и твом дому!" одврати Лука „гђе полазе такви гости ту све напредује као трава о Ђурђевудне. Да ми можеш, побратиме, какогођ преручити једну његову омјеру дао би ти за њу најбоље двизе из тора, јер ми једно дијете, не било премјењено, пада с горе, пак сам му отвара рожденик на пророка, и каза ми да добавим мјеру веселенскога патријара с главе до пете, пак да с њом опашем боника у пријекрст на плећи низ обоје рамена, а да краје вежем живијем узлом преко паса врх бокова, и да ће му, чуј, то дићи цкврн као руком."
„Хоћу", поврне Грујо, ,,аманет ми или молбом, или крадом, ако ћу три подвезе надовезати." — Ту се растану, Грујо навише а Лука наниже.
У само подне приспије Лука Бубићу на врата, слими с рамена бадњак и приклони га уз кутњи праг; уљезе у одају и стане наздрављати: — „Добро јутро у кума Марка, на добро му божић и бадњи дан, славио га он и пород му док трајало свијета и вијека. Бог дао да овђе вазда долазе људи и налазе људи и да викају помози Бог, и да помаже." Приступи домаћица са момицом и прими бадњачу, велику пријесну шеничну погачу. Ту му принесу обилату чашу ракије и приганица, пак пошто је испије уђе у собу гдје је Марко сједио и из дуга чибука пушио духан. Приступи, целива му руку, пак се за врата уклони док му рече Марко да сједне спрам њега. Пошто су се поразговорили о свачем помало, о злој години, о јакој студени, о кашљу и недаћи с једне на другу, припита Марко бајећи, као кроза зубе: — „Што је чути, куме, из сусјества, јесу ли збиља Црногорци зацарили онога скитача и лажицу?" — Поврне Лука на по гласа: „Чуо сам да су, но неко каже на један начин а неко на други, како је кому милије, а ја додуше нијесам брижљив да знам, па и не питам, но чујем нехотице гђе се људи разговарају, који те горње пазаре обилазе. Доста ме глава боли од домаћега посла, пак ми, мајде, и не треба мождани препуњати беспослицама."
На то Бубић шмркајућ духан: — „Но ћеш бити чуо и да ти је негђе у сусјество дошао васеленски патријара?"
„Чух право" поврне Лука пљускајући „да је у Грађане дошла нека светиња из далекијех земаља, прогнана од Турака, но се свашто говори и попуку сије, па ко ће да разабере истину у толико пљеве ријечи?"
У томе Бубић извуче из једне шкрабијице једно писмо да из њега учи: — „Знади, куме, да ми је синоћ дошао улак право из Млетака, и донио ово писмо од мога причаснога побратима дужда млетачкога, пак чуј како пјева: „Уздани на граници слуго и побратиме мој! Дошао ми је глас из Котора јошт о поклада божићњијех да је од турског зулума прибјегао у Црну Гору свети веселенски патријара; хвала му и слава, он је на земљи пети тога реда; пак би ради да се међу нама стани, јер ни се обрнула зла, е да ни како његове молитве стару срећу поврате. Принудите га да амо дође у простране дворе, да живи царски, а нека се не боји што смо тобож ми друге руке, у нас је оваца од сваке вјере, па би ради и православному стаду наћи пастира, да нам ко не одвоји или пошиша коју овцу. Но ако би му бранили Црногорци доћи код нас, а ти потроши за њ и до песто дуката само га добави, и чекајући скори одговор и угодни, остајем ти побратимом док нас мотика раздвоји."
„Чу ли ти, куме" дода Бубић „како то писмо поје? Ево ти срећа ако је узумје шчепати. Прво ћеш учинити добра свому народу ако патријара засједне у Млетке, гђе ће за вас молити се Богу и дужду. Друго ћеш добро учинити да избавиш тога старца од зулума турскога и црногорске сиромаштине. Треће ћеш добро учинити самоме себи, митом се обогатити да ми већ не тежаш да ти зајмљем. Да ти право кажем, куме, да ми није мило да се та ваша светиња пренесе у Латине, јер ћете се ви посилити и уши подићи од више добра, па који ће вас ђаво поднијети, а и сад сте несносни; но ми не може бити да не повољим побратиму дужду, а да он зна што ја знам прошао би се те светиње, која ће му за вас јутром и вечером досађивати."
Лука почне да бркове суче, пак пошто је неколико пута врхове брчне прео, нађе пређи крај и рече: — „Кад није то, куме, теби драго, ја нећу ни улагати, јер си ми ти милији но дужде и патрика, који не знаду ни да сам жив. Ти си ми Бог под Богом, ја о теби висим, а нећу дужда виђети очима да живим триста љета."
Кад Бубић спази да се превари, стаде измицати: — „Ти ме, куме, нијеси добро разумио. Ја сам рекао да је вама ту више добра него заслужујете, пак ћете се узнијети да вас нико неће моћ трпјети. Но ја не могу чинити што је мене воља, ни што је мени милије, треба ми слушати старијега. Код нас господе никад се не наређује, но је молба и жеља највиша наредба, која се не пориче. Дужде мисли да све зна и да му мојега свјета не треба. Он зна да ми то по ћуди није, пак ако не добавим брзо патрику, рећиће да сам упоран или неваљао, тер ће ми смаћи власт што ја, Бог зна, за мене и не жалим, јер би ми лакше било ово тешко бреме с врата једном дићи, но што би без мене невољни народ којему сам ја и отац и мајка? Вјеруј ми, тако ми сутрашњега рождества Христова, да ми није поради народа, јер видим да би без мене пропао, данас би дужду отписао, нека тражи другога управитеља овој земљи."
У то Лука пане му на кољена: — „Не, куме, за светога Јована, но кад је теби мука хајде да радимо да добавимо патрику, да се ти у госпоству уздржиш, јер би ми без тебе погинули као трава без сунца. Чух, а немој ми вјеровати, да је патрика одсио у Грађане код једног мог побратима; који ми је вјернији него тај твој, јер се ми сиромаси из љубави братимимо, да једно другоме буде у невољи, а не да се варамо као господа. Ја ћу поћи да с њим језикујем, и надам се да ћу тому послу доћи главе, само дај ми одмака, јер је нас снијег раздвојио, пак ћу ти донијети абер најдаље до нашега божића. Но гледај ти, куме, да господа млетачка не преваре и мене и тебе, да не останемо грдни пред пуком а грешни пред Богом. То је глава од закона, за њ много душица уздишу и благослов чекају, па куђ бих ја да му се што рђаво догоди ? Ти љепше знаш кад спаваш него ја усред подна, промисли добро, не огријеши себе и мене, јер иако сам сиромах мили су ми поштење и душа."
Закључи Бубић слатким гласом: „Хајде тамо у кухињу да што очебрснеш поснога, пак пут за уши. Овој ствари није чекања. У твојим рукама срећа народна, а о гријеху и лакардијама немој мени каживати, ми се познавамо, но кажи стрику Бошку. Ево ти један дукат да се обујеш. Ово је мој новац, он не иде у никакав есап."
Пошто се Лука поштапи рибом и вином и пошто обиђе у граду јошт двије три кумовне и пријатељске куће латинске, довати оружје и настави пут кући. Бијаху покрили сјени поље, а студени вечерњи вихор као лед стризаше по образу и ушима. Што је путом мислио и у себи говорио и одговарао, ту није бивало свједока да каже пак повијесница мора да нагађа и ствара; срећа да се је тому одавна навикла: — „Учаше ме ђед да су Млечићи лукавији него ли Турци, а он је ходио и полазио Млетке и Цариград и спуштавао се на њихова ужа. Шта им хоће српски патријара? Да нама добра учине!? тако њима Бог! Но опет кад добро промислим можебит да га нећс удавит, пак ће му свакако боље бити него код побратима Груја... Пет стотина дуката! да их човјек изреди прекрили би гувно. Купио бих мазгу; оградио мучни млин на Мртвици под горњим водопадом; подигао кућу; проширио појату... пак бих и једно сребрно канђело приложио светоме Николи да ме не покара. Ваља дати Грују половину. Рекох много, половину! обишћу се трећином и ниже, пак могу више кад драго. Грујо је лаком, истина, но гостопримство, вјера... па какви гост, какво лице! Хоће нас попљувати народ. У нас зна свако једно другоме што има,па кад станем градити млине и куле, реће разлогом: ето благо пецко и млетачко, скуполи продаде онога старца! пара не мучи него бучи, ко ће благо крити? Прођи се ђаволе од мене, вјечна ти мука! Лијепо ли могах без ове главобоље! Навући ћу клетву на дом, разгубаћу пород, отровати муку, закаменити сјеме у одиви. Но, ријеч из уста а кам из рука! То сам могао прије проесапити, а сад држ што си уватио, жњи што си посијао!" — Овако с једне на другу, приспије дома у црни мрак, пак навразан и уморан заспа као заклан.
Кад сутра пошље жену да рочи с Грујом станак на Вишкодо на граници, јер ће ту њеку трговину, којој није одмака, уговорити. На материце, двије недјеље пред Божић, састану се оба побратима на уговореноме мјесту усред подна. Ту се поцеливају и сједну уз сунчани припек. Каза Лука све што чу од Бубића, али мудрије и шареније. — „Ја се бојим, рече Грујо, да је то пријевара и да ћемо утопити душу, а нека што ми не би већ било закопа у Црној Гори ни живљења међу Србима."
„И ја се пријеваре бојим, рече Лука, но кад промислим да га неће давити, и да ће боље живљети у дуждевим дворима него у Пећи и у Грађанима, рекох сам собом, ту нема гријеха ни јада. Ви ћете запатријарити Саву или Арсенију, зато ћемо лако, а понеси сто цекина дома, што их нијеси никад јошт све на рпи видио колико ни анђела."
Стане Грујо да се по глави чеше су обје руке. -„Да, да" настави, „и ја мислимт ако њешто, но ти знаш да ја то не могу сам израдити, а ту је њешто мало пара, кад их подијелим жље ће мени остати. Знаш ти добро наше људе, да им подијелим пуну бачву дуката а себи да не оставим ни ручку, рекли би: кад је нама дао бачву, њему су остале барем двије. Свако мјери на своме лакту! Кад губим душу а топим срећу, кад газим гостопримство и вјеру, дајбуди ћу понијети блага доста, или се барем нећу мрчити за то ђавоље." Лука стаде да пљуцка пак се послије дугог мучања изу. — „Да ти, побро, кажем сву истину, мени је кум обећао сто и педест дуката, пак мњах да ме трећина иде као умолника, јер и ја примам дио грехоте." — „И то је ништа" рече Грујо, „него хајде опет к њему и реци му што ми неће доћи барем готовине триста дуката нећу на то главе обратити. Ја ти давам тврду вјеру, по сто пута непреломну, да ако се и распазаримо, неће за наше зборове нико жив знати од моје стране. Али ти немој тако куму каживати, да се не покаје, него му реци да ће се ствар просијати и објавити, и да ћеш ти главом платити, тако ћеш га навући да испразни оба џепа."
А Лука њему: У разлог се, побратиме, аманет ти! Ми нијесмо ја мним кренули да издамо свеца, него да му добра учинимо. Ја се не бих назвао Јудом за све благо дуждево, за то ове паре што примамо нијесу мито него надница за наш труд и путове, пак се мени чини да је боље да не натежемо цијеном, да Латини не помисле да смо збиља сумали пак превјерили." — А Грујо: „Не знам ја што ће да буде патрики у Млецима. Нека га ако ће и за дужда узму, све ми једно, он је мој а ја га продајем за новце, пак ће ми се сваки наругати кад чује да га дадох Латинима јевтино: — кад се обручи што барем не узе блага доста — рећиће с пуним разлогом и бабе. Него хајде донеси новац а светац ево. И то што сам рекао ништа је, но не могу да теби не угодим." — Рече Лука: „Хоћу! но све се бојим да кума не наљутим и да га на другога не наженем." — „Ништа се зато небој" рече Грујо „чуваћу ја патрику и стражити му по данас да ме срамота не нађе". — Ту се разиђу и уговоре станак на Шћепандан у ручање доба дневи.
Кад се Грујо поврати кући била је већ готова ноћ. Вечера њешто зеља и два печена прцаћа, слана као цацар. Пође да спава и збиља од прве заспи. Кад је било на исход влашића, снијева му се да иде некуђ за крстима, и гдје се ту шљегло некаквога пука у уским гаћама а широким капама. Иде за њима стравично и брижно. Кад дођи на једну воденицу гдје поп јеванђеље чита, кад ли није ту попа него патријара, који стаде да га гледа и кори што га продаде у Латине, и што поколеба со и хљеб тер је у његовој кући ијо. „Ах Јудо и Бранковићу, да си проклет и по сто пута анатемнисат, што ти то ђело хће!" У то хиљаде очију обрате се на Груја, као на бијелу врану, а он моли Бога да га земља прождре, пак се кучи и увија да омали да га не виде. У то се разбуди дрхћући, плачући и викајући; дохвати тикву из пањеге, јер црцаше од жеђе, и прегиње и дави се пијући, а у тикви ни капи воде. На тому страшному позору скочи жена: — „А што си се помамио, прекрвниче; што си Богу згријешио да се помамиш пред Божић кад се свако весели! Кажуј, да те видам, гђе си данас ходио и шта си радио? Да нијеси на сугреб стао, или напао на мађију, или те чије зле очи урекле, или се омрсио, или о злу чијему вијећао? Кажуј, да те лијечим, да се сутра с тобом не уклиња пук." Али Грујо дрхће као прут, завезао му се језик, пресахло грло; шкрбоће зубима, бобоће уснама, стриже очима као тенац. А жена опет као жена не дава му мира, но све: „кажуј, крво, што си јуче радио, што закла себе и мене самоседму. Ако ти је од божје лако ћемо, ево нам светац у кући; ако ли је од вражје, исповиједај се чисто, пак ће ђаво у пако а ти у свијест."
Кад чу Грујо да му жена помену патрику, јошт више поче да бијесни и јади, као махнити пас кад угледа воду. То жена виђе и рече сама собом: а да је ово од ђавола; пак стаде лијепијем начином око мужа да га укроти, И мало помало збиља остаде као у неком дубоком мртвилу и слабини, пак поче тражити попа да се исповиједа и покаје. — „А што си згријешио, ками ти мајци?" — А Грујо: „Главио сам да продам патријара Латинима за благо, но се кајем и очи вадим. Ако прије не сване и поп не дође опет ћу побијеснити и пукнути као цклени суд. Но хајде моја по попа да ми се је прије исповиједати и ове муке проћи. И донеси ми виједро воде да угасим жеђу, да не липшем као кријес о Петровудне."
Тек се поче прозирати, у раздвој нотњи, похити жена у попа, куцне снажно на врата, а попадија, која се дигла да изгони говеда, дође да види ко је: —„Што си уранила, који су ти јади, Бистро?" — „Дебели", рече Бистра, „помамио ми се муж, него забога нека дође поп да му чита молитву од сна, е да би се како притајио, да нас не подави."
— А знаш ли што му би, кукала!
— Ништа, секо, тако ми рождества што се примиче!
— А што га не припита на лијепе да ти каже на вјеру.
— Јесам залуду сву ноћ, но не зна што лаје, пак бртљи свашто као једна шарена прекоморна тица.
— А што бртљи кажи ми натајно.
— А јади га црни знали како су мене с њим; то ти не би исказала до подна, то не би пас маслом полокао.
— Бог с њим и анђео божји! Да зна чоек што му је, могао би га и лијечити. Многи ли да знаш без лијека гњију.
— Казаће попу на духовну, рече Бистра плачући, „пак ће поп знати што му се хоће; зато се и попе да знају; но хитај, пошљи га забога, а ја идем да ми се ко у кућу не увуче, јер сам оставила врата растворена у све ширине каода ми је свадба а не зла срећа."
— Да ну стани жено божја, поврне попадија дохвативши јој руку у мишку. „Не може бити да ти се није у оној муци штогод изрекао; него кажуј да га видам.
— Попадијо! пришапта Бистра,—ствар је дебела пак не смијем, но ме пусти, кумим те небом и земљом, да идем бестрва.
Проми ли мало како је љубопитној попадији звонила ова ријеч: ствар је дебела. За длаку се не помами и она да прије зна: „Стани, останила се као љути камен, кажи ми натајно што је то дебело урадио, да препоручим попу, и да га свјетујем што се хоће таквој болијести, јер поп мене за свашто пита."
Изу се Бистра све одједном. Догна обије руке под грло пак се поче замицати: — „Шапћа је, попадијо, неким да продају патријара у Латине, него забога немој то пронијети у пук, немој ме до краја заклати..."
Не даде јој попадија ни да сврши: „А с ким се договарао, кукала? је ли приморцима? је ли благо примио? а колико? а како да га преда, мртва јали жива? а гдје? а зашто? а кад? а зна ли то патријара? а кому да га преда? има ли у селу ортака? гдје је благо? А пас ода пса, анатегамате било, што ископа земљу и на нас остави нову клетву!
Бистра се одма сјети да зло уради, пак да прекине неугодне одговоре, побјеже као јелен; а попадија за њом сустопице — „Стани, кажуј, не трчи! Неће тамо поп ђавоље стопе док ми све не искажеш редом." — Па кад виђе да јој Бистра умаче и да је никако не може достићи, поврати се кући и каза своме чобану, најпрвога што срете на стругу, пак пође да буди попа: — „Дижи се погинуо, као си и погинуо! Хитај с петраиљом и с требником, ето се помамио Грујо Милошев, наказа га Бог и свети Јован, јер је хтио самоседми грађанин да прода Латинима патријару. Ето је у селу поклич, — ко је витез! јер су дошли Латини да прихвате трговину, а благо је дошло у чапрама говеђијема јошт о поклада."
Поп Њешко, човјек нарави кротке и свијести разборите, био је напао, као многи људи, на жену лајаву и крвомутну; пакао живи на овому свијету. Рече јој да мучи и да не брбље, Док се он диже, облачи, прекрсти и попи купицу ракије, попадија обиде по села и каза, на вјеру, свакој другарици и познаници трипут више него је од Бистре чула. Она зна све што је и како је, али свакој препоручује да таји. Јошт није сунце иза врха промолило, ни слану са земље попило, а све је село знало догађај шире и дуље него ли Бистра. Као кад се под мете, све што више метла пред собом гони, све се смета више купи и настожи.
Кад поп у Груја, кад ли су му око педесет жена опсјеле кућу са свакоје стране, да што чују и виде. Досјети се поп да је то масло попадијино, раждене ону чету ђаволица, уђе у кућу и приступи к постељи, гдје је Грујо у зноју и забуни кља. Поштрапи га водицом, покрије му петрахиљом главу, и очита врачевну молитву с пера на перо.
Поче Грујо да свој гријех откријева: — „Ја сам се, попо, јуче обећао ђаволу. Преласти ме побратим Лука Богданов да изгубим душу и тијело. Не жалим себе, но жалим то јадно ђечице. Ако умрем бацитеме у јаму, или ми пустите трупље да га звјерад разнесу, нека ми се не зна гроба на овоме свијету. Откад су се људи крсту дали, није нико овако згријешио каошто сам ја. Али ти данас не могу да кажујем, јер се бојим да не прећерам и побијесним, но ћу сутра, ако се иза спим, све редом; а ти ме данас одријеши, ако мога, да се причестим док сам у свијести и на ште срца...." — Попадија и Бистра слушале су иза перде, па кад чуше да збиља неће да казује, повикаше из једнога гласа: — „Хоћеш Богме јадан све сад редом каживати, али под камење. Гђе је благо што је дошло у говеђој чапри?" — Кад поп чу да оне двије језичнице слушају исповијест, дохвати штап тер за њима у поточ док их изагна из куће, затвори врата изнутра, пак се поврати к Грују: „Нема проштења, Грујо, без исповијести и кајања, него кажуј мени кад си већ жени. Што ћемо одлагати и дуљити, што има бити јесенас нека буде вечерас, јер Бог зна што носи дан и ноћ."
Тад му Грујо каза редом све што је са Луком говорио, и што му се сњело, и како је злу ноћ имао, и који га је трепет и страх обузео. — „Да ти није у кући патријара, ја би могао то сам одријешити кад није него смишљени гријех. Но кад је ту он, не смијем ја његову власт присвајати. Него идем да га доведем да му се исповиједиш, као сад мени; пани му под ноге и питај проштење, ако је што чуо или клео, нека заборави и откуне. То је добра душа што ни муси зло не мисли."
Грујо се препаде: — „Не попе забога, немој га доводити да се не помамим кад га видим, него хајде ти код њега, понеси му исповијест а донеси проштење и благослов."
Сједио патријара на горњем поду, под петром, у двије собице предвојене пердом од јеловијех дасака, као двије клијети у поређе. У то је доба јутрњу читао, пред иконам клањао, и црна бројаница пребаца с прста на прст. Приступи поп и стане му отпојати до свршетка, а по свршетку метениса и целива му десницу, пак сједну оба на разговор. Заче поп први да говори: — „Ја мним, свети патријаро, откад те Бог донио међу ову сиротињу, да си проучио до јутрос и нашу простоту и наше пороке. Присиљени од страха турског бича да живимо у овој планини на кремену од пушке, гладни, голи, боси, најљепше врлине душевне, што су Србима природне, можемо за час заборавити али нипошто изгубити. Простота и сиромаштво могу нас наћерати на какво зло, но опет урођена ћуд јуначког поштења, не дава да га испунимо. Овако ти се збило с домаћином Грујом. Ђаво, који ни оре ни копа, него настоји да танће кршћанске душе, преласти га, пошто се обу у аљине његова најузданијег побратима, да тебе, божјега светитеља, прода Млечићу за новац. Но тек дома дође, свијест гријеха не даде му мира, поче да се од злог навјета стиди, каје, плаши, док удари у махнити вјетар. Ја мним да ће преминути јер је у злој кожи, пак моли да му опростиш и покору даш, да га причестим и средим, ако не би од лијека, да се Богом умири, и да га сахраним у сјен црковну."
Патријара се посмијехну, прихвати бројанице пак стаде причати: — „Духовниче! то мени није ништа ново, ја сам знао кад сам столицу оставио, да ћу наступити на гори зулум тек се примакнем дуждевој граници и чују Млечићи да сам јошт жив. Знади да сам ја пао челом на земљу у хрвацкому приморју. Отац ми је био свештеник и жупник, који ме рано дао на науке. Остао сираком, од осамнаест љета, постригну ме у Ходошкому манастиру и ту ме зађаконе, пак посвете. Но међу браством није владало најбоље споразумљење, пак се ја одали да не гледам несклад очима. Пôх у Млетке гђе се примих дуждеве службе да будем мрнарици православној духовник, док ме треће године облажу злотвори да учим мрнаре како су робови откад су царство изгубили, и да служе туђину као некад Жидови Мисирце. Заточи ме суд у манастиру Савини код Херцегновога. Ту сам живио друге три године постом и молитвом, док ме и ту опташе уходе дуждеве и рекоше, Бог им опростио, да сам велики зликовац; подмитише лажне свједоке, као противу Христа, да радим разорити дом божји. Тер ти ја у беспуће, обиди Херцеговину и Босну и дођи након године у Пећ да служим Грка, који је ту патријарио. Човјек охоли и лакоми, да га Бог прости, он је на истини а ми на лажи, дотужи народу горе него паша. Скочи једно јутро народ, изаждени га а мене постави мјесто њега. Мој труд даноноћни против Турака и Арнаута, који нам траг ископаше у несретној Старосрбији, навуче ми мржњу Караман-паше шумадинскога. Довате ме кавази једну ноћ у постељи и зајме у Анатол. Послије три мјесеца путовања превезу и баце ме на Киприс, да живим у једној пустој ћелији. Додија раја паши јутром и вечером да ме поврати, и збиља му се њешто ражали, тер ме позовне натраг. Ту ме неко од Арнаута, након године, облаже да народу причам како је дошао на Цетиње цар мошковски, и да сам му послао у поклон Брњаша, свог коња. И ту да не побјегох ноћно, хоћаше ме чисто објесити паша.
„Сад се, мој духовниче, ништа не чуди да ме Млечићи траже и за мене благо сипљу. То мени није ненадно, и с тога сам смислио, тек што вријеме отвори, селити у Русију, да ми је гђе ове кости пренијети и остале дневи своје старосги мирно провести, док ме Бог милостиви к себи позовне. Злотвор љуцког рода настоји око сваке душе православне, коју нађе слабу ту и заплијени. Такви род не дава се одбити него постом и молитвом. Ја Грују опрашћем из свега срца, и молим Бога да му и он опрости и да га исцијели. Но и Грујо треба да опрости свому побратиму, јер без тога неће ни он добити помиловања; ако будете прашћали, простиће вам се. Већ је ту било доста милости божје кад се Грујо сјетио на вријеме свога гријеха. Сад га причести и одријеши влашћу даноју с више а ја код њега нећу док се не разабере никад, нити ћу му то поменути, паче забораву предати. Тако Бог милостиви опростио нам двојици грехове наше!"
— Тако и ради намјесник Христов на земљи, и лице му се пред људима свијетли и примјере ствара — рече поп Њешко патријару Василији, пак му пољуби руку и крст, тер оде.
Грујо је чекао попа као озебао сунце. Кад чу да је опроштен и благословљен стаде плакати и крстити се. Но кад му рече поп да му је наредио патријара да и он опрости побратиму свому, скочи Грујо и посједе као махнит: — „Нећу богме никад ни довијека. Да ми је сва три сина на муке метао и крв им попио, прије би се с њим умирио." А у тому Бистра иза плетера: — „Ако опрости ево му моје опредљаче нека је за пас веже, а ја ћу му оружје носити." —А попадија: „а не пита га за благо? гђе се дио мираз?" — Опет поп за женама док их из куће иждене и врата затвори. Поврати се к Грују и упита га: „да ну ми кажи право, или је више дужан теби Лука, или ти патријару?"
А Грујо: „Ја више патријару на свакому суду."
А поп: „Дакле кад је твој дуг одвојио и прашта ти се, нећеш ли ти мањи?"
А Грујо: „У разлог се, попе, нијесам ја патријара да праштам, не мислим се ја посветити но осветити; ко се не освети тај се не посвети. Ово је наша пословица."
А поп: „Ти си, Грујо, с пута сврнуо, није то тако. Ми свештеници имамо срце и страсти исто као и ви, али треба да праштамо. Освета је наопака и проклета, ко њу прати душу губи, пород трује, колијевку губа. Патријара теби опрости дуг од бремена, а ти нећеш од сламке. Не заслужујеш да ти се опрости, а ни с тобом да говорим. Липсујеш, а псујеш! Него збогом, идем на бољи посао, но а овђе губим вријеме и душу."
Грујо се препане и покаје: „Врати се, попе, тако те моје муке не спопале! Кад сам већ кренуо да течем душу, за коју сам до данас иајмање мислио, опрашћам и тици у гори, и риби у мору, и ђаволу у паклу, и побратиму Луки на Браићима. Је ли доста, чоче!" — Пак сам у себи: „Вако се не дигнем из ове постеље. А волио би његове крви на велики петак..."
— Тако треба, мој синко, рече поп, „да будеш благословен и ти и твој пород. Идем по причешће, но се притаји и моли Богу док се вратим."
Поп из куће а Бистра у кућу. У тому Грујо покрије главу убрусом и стане да спава, а Бистра врх њега да му не да, док не каже гдје је благо и је ли побратима опростио. — „Бјежи од мене, сотоно, да те Бог убије, пушти ме да заспим јер ћу се причестити,"
— А Бистра: „Ништа ти то неваља, колико ни жуђелу крст, док не кажеш гђе је благо и кад ћеш се осветити." У тому поп пред кућу, а Бистра ишчезне да је поп не види.
Колико је ово трајало што сам написао, проспе се глас по цијеломе селу да је Грујо продао патријару у Латине за благо. Већ знају и за колико, и колико му је у селу ортака, и како му је на сан дошао Златоуст и научио га да се покаје, а жена му исту ноћ избила змију крилатицу, а јаје излегло рогата миша, а запојала кокошка као кокот, а овци му изникао реп као коњу.
Скупи се пред ноћ село на збор да суди Груја.
— „Ево браћо, заче старешина сеоски, паде на нас чудо и грдило мимо људе! Дође међу нама хришћанска светиња а ми је продасмо за паре. Је ли ко икад чуо да су Турци продали калифа или муфтију! У нас се излеже нови Јуда Искариот да отрује сој и земљу. Него хајте да га спржимо у лучевој бачви, да под муке кажује дружину, а његов ћемо прах овити на четири вјетра да му се не зна стрви. Нећемо га помињати ни жива ни мртва, каода се није ни рађао. Рећићемо попу да га не пише међу мрцима у читулу, ни да прима за душу му пуње ни проскуре. — А сви из гласа: Амин!
Један хромац ћосави и шогави, који је сједио одвојено, рече: „Немојмо, људи, тако пренаглити, него се разаберимо. Ја сам сад с крај Груја, он ми је све потанко казао. Обећа Луки Богданову, да га анаћема, да ће продати госта за паре, но паре не прими. Бисмо ли људи какав пут нашли да те новце примимо и да дамо Луки рог за свијећу. Тако бисмо образ пред свијетом сачували. Рећи ће свијет: преварише Грађани дужда, понесоше мито а патријару уставише. Ако ми на против изгубимо Груја, једна муха мање, а рећиће свијет: удавише га да не кажује ортаке, а сви су у тому колу једнако; не би могао Грујо то сам урадити без села, пак га спалише да се о њему обије. Ако удавимо Груја, остаде Лука чист да га нема ко уочити: тако је било. Остају Луки паре а нама брука! Него хајте прије нег се ствар просије, пошљимо по Луку, нека дође прекосутра на Вишкодо, да прихвати ону трговину, и нека донесе собом триста дуката, мање ниједнога, и ако не дође прекосутра до подна, нека већ и не долази, то се распазари. А ви обуците мене у калуђерску мантију и ставите ми камилавку на главу. На мој зли пут немам ни браде ни бркова, но ми их исплетите од кучина и нажута конопља, пак ме ставите уз онај храпави кам у присој на Вишкову долу, а вас неколико оружаних момака запаните за кам. Два нека пођу на сусрет Луки, нека преброје и приме паре, и нека реку Луки: ето ви патријара сједи уз онај кам, приступите двојица без оружја, каода сте чобани, да му руку љубите. А кад се примакну, онда нека они иза камена скоче и нека их баце под тољаге, да упамте кад су куповали и препродавали патријару пецкога."
Повикају сви из гласа да је та најбоља; него рекну: а шта ћемо с парама? — А хромац: ако дођу паре ми ћемо их дати патријару, оне су његове; но ми приправљамо ражањ а тице су у планини.
Старешина сеоски хтио би да се тијем новцем огради проклети ступац, да служи људима за калиш, него би опет хтио и то да он буде грађи гога. У тому дође однекле Бистра и стаде викати да хоће да узме дио од пара. Имаше се заклати око диобе, а новци јошт у Бубића, но на Бога дође поп тер их распушти и утишма.
Сутра у јутро ето их опет на скупу. Вежу и утврде како јуче рече хромац, и пошљу улака на Браиће у Луке да глави трговину, пошто му препоруче сто пута да се што не излаје и не изује.
Подрани улак и свану му на Ђурђево Ждријело. Кад у поље ето Лука развио овце по ливади. Добро јутро! добра му срећа! — „Ја сам, рече улак, с Грађана, него се примакни, имам поруку на тебе." — Кад Лука код улака, поцеливају се и сједну. „Послао ме у тебе Грујо Милошев" — настави пљуцкајући улак — „он те поздравио и рекао да му се прекосутра свакако надаш на Вишковоме Долу, гђе ће ти преручити ону трговину и да донесеш сваку пару. Чекаће те до подна, а од подна, ако не дођеш, распазаристе се. И то ми додаде да не водиш множину, до три друга највише. Трговина је лака, замиће је двојица на Браиће да не почину."
Поче Лука да пита: „Што би Грују да преглави и принагли. Ми смо други дан уговорили а не преко сутра, што је то?"
— Не знам, одговори улак, — ваистину, нити ме питај за ту ствар, јер ти ништа не умијем казати више него сам ти казао, и збогом.
— Да ну стани, чоче, да ручамо, да се љепше разумијемо и поразговоримо. Ја сам се сад забунио! Барем да ми даде три дана одмака.
— Нећу, бора ми, рече улак; „није мени дангубити, ја сам умолник, оставио свој рад за туђе после, имам брашеницу у торби, пак ћу сјести да једем гђе најприје огладним. Но збогом". — Даде ногама мах без обзира.
Што је ово, рече Лука у себи, да ми није побратим рекао бих да ми је пријевара. Може лако бити да ће патријара о Божићу на Цетиње, пак хоће Грујо да уграби. Паре сам примио, ето их у заклету од скриње у кожному тобоцу. Синоћ сам их седам пута бројио, а четири се забројио, док дох на есап. Ситно, пак хмили под прсте и плуза се. Пријеби избројио пет сто оваца по ливади, него ситну пару. Талијер ћесарев, то ти је пара, сваки као кричка. Но збиља много је Грују да понесе три дијела од пет. Бога ми, и колико је до Бога, нећу! Него знаш што ћу, спуштаваћу му као кроз цунет, ако не хћене, а ја ћу враном."
Кад дође урочени дан, диже се Лука прије сванућа, наложи огањ, буди синове, пак њих два и он трећи на Вишкодо. Допре граници и таман сједни а ево Грујов брат и рођак по мајци. — „Гђе ви је Грујо ? рече Лука. Одговоре оба: „бора ми се пренемогао јуче, удари га мазга у дроб кад је товарио; но је посла нас да ти преручимо свеца а ти нама да пребројиш триста дуката, каошто сте језиковали."
- А гђе је патријара? викне Лука.
- Дану га виђи уз они храпавац, гђе се грије уз сунчани припек. Но те поздравио Грујо по сто пута и молио да приступите двојица без оружја као да сте чобани да га целивате, пак га дохватите полако да му од страха душа не испане. У њега нема до костију, као повјесмо пређе, неће ви бити тежак чисто, нити ће много хљеба дужду трошити. Ако га страхом удавите, ми вам нећемо од тога гријеха дијела. Ми дадосмо здраво за готово.
Лука извади тоболац. Све по десет и десет изреди цекине на једној плочи. Види да нема рашта одбијати који дукат, кад ту није Груја. Грађани узму новце пак се уклоне, а Лука остави оружје пак са сином, такођер безоружаним, пође к патријару. Тек да се примакне и да му дохвати десну руку, скочи бусија иза камена натегнутијем пушкама. Дохвате их оба међу се и коцима јасеновијем добро и добро испребијају док их на земљу оборе и оставе бијене, а Грађани пут за уши. Лукин син што остаде код оружја мета у томах на оне што бијаху благо потегли, но му зрно не доврже.
Једва пред вече дођу дома пребијени и нагрђени, пак сутра дан у Бубића да им види црне и крваве ударце. Лука научи да не тргује у свеце, а Бубић и Млечићи да Срби не продају ни издају госта.