Čitаocimа! 

  

»Ako nije mjesto zа življenje, 

»A ono je mjesto zа pričаnje.  

»Pričаnje je duši poslаsticа  

»Kаo vаmа vаše gurаbije.  

 

Mаli Šćepаn. P. P. Njeguš. 

  

Tu nedаvno iznio sаm nа jаvje prvu polovinu crnogorskijeh i primorskijeh pripovijesti, koje sаm u otаdžbini slušаo, kupio i slаgаo zа svoje mlаdo dobа.  

Pet su od njih bile prvi put objаvjene dubrovаčkijem Zаbаvnikom, jednа Koledаrom dаlmаtinske Mаtice, а posljednа biogrаdskom Otаdžbinom.  

Rekаo bi dа su te pripovijesti s njihove izvornosti mnogijem oslаčаle, što je i pouckаlo dubrovаčkogа knjižаrа Pretnerа dа ih opet svijetu izloži nа jedno okupljene, očemu sаm se jа osobito rаdovаo, jer mi je tijem nаveo priliku dа poprаvim neke pogreške, koje su se u prvoj objаvi omаkle slаgаču, а pogđegođ i meni vlаštome.  

Mojа nаmjerа bilа, dа ovom rаdnjom učuvаm nekoliko znаmenitijeh dogogjаjа svoje otаdžbine, а uzgred dа opišem nаčin življenjа, mišljenjа, rаzgovorа, nаpokon vrline i poroke svojijeh zemljаkа, pаk sve to dа predаm potomstvu onаko kаko sаm čuo i upаmtio od stаrijeh ljudi, jer vidim dа se svаkdаn te stvаri preobrаžuju i ginu sve što je nаpredniji doticаj i poplаvicа tugjinstvа.  

Drugu polovinu pripovijesti nijesаm još iglаdio ni zа objаvu priredio,  jer sаm ometen drugijem poslom. No аko Bog dа zdrаvljа i odmorа, kаnim i njih zаosob objаviti, e dа se i one komugođ udvore.  

U Zаdru, ljeti 1875. 

Stj. Ljubišа.

budva-slika.gif

 

 

 

ШЋЕПАН МАЛИ
- Приповијест црногорска средином осамнаестога вијека -

 

I

 

ШЋЕПАН ЛИЈЕЧНИК И ЉЕКАР

 

Једно вече уз божитње посте, баш у очи братин-дана годишта 1766, бијаше прекрила магла читаву косу високијех планина које дијеле Црну Гору од Приморја; свили јој се густи прамови с Ловћена и Коловира до пјене морске; обузела тама сав онај простор да пјешац не види гдје стопом краче. По таквој невидјелици, некако по чуду, набаса стран и далек путник на обор Вука Вулова Вранете Лапчића Средномахине, који се у то доба дневи омарао уз огњиште с кутњом чељађу. Викне путник гласом топца: »Помоз Бог у незнана домаћина«, а Вук му прихвати поздрав: »Добра срећа незнану госту«, пак снаси привикне: »Ужди зубљу и присвијетли му да нађе стубе.« Путник се једва успне на под, дркти од студени, а зар и од страха и од глади; го, бос, снебђен. Изгледаше осредњег раста, прикладног струка; окоштан, мледан, оспице му кожу написале, а рашчупане космурине покриле чело и пале до очију; нос закучаст, а очи сијере као у ћука. Говори споро и натегом, а заноси бесједом као по крањски, да га једва разумије зачуђени домаћин.

 

Пошто се код ватре смлачи, а хљебом и луком завре, малко се окопирка, пак припали краћашну лулу и стане казивати, као кроза зубе, да му је крштено име Шћепан, надимак Мали, занат лијечник; али кога је соја, порекла и вјере, вјешто затаји. - »Идем с трбухом за крухом. Чепљем црну земљу докле она мене«. Настави домаћин весело: »Ево среће, ако Бог да, нашој баби да ногу лијечи. Јади је понијели, Шћепане, (а то ми је стопањица да опростиш) да угони млад у торину, а не може колико ни ја да репа вуче, пак зађедни чарапом о љесини, те падни и огули десну ногу с голијени до љесице, а поплат набоди на трнову драчу . Ево од Благовијести све њеке траве вари и привија: омана, шљеза, бубовника. Отварали јој лаће књиге, светили масла, све чинили, ко што рече, а боље даће Бог. Листопада засмрди рана као да си нов гроб отворио, наврнула се одједном живина. Досаде, брате, селу доста, а камо ли дому. Но, Шћепане, за Бога, који не умире, кад те моја срећа донијела, ако си збиља лијечник од рана, видај ми жену да ми се биједа с куће скине, а узми, брацо, берберине колико ти драго души«.

 

Пође Шћепану за руком у седам недјеља да извида Вуковицу. Глас се проспе као муња у оближње зборове, те боници стану ријевати на јата у Махине да му лијека траже. Застареле изнемоглице, нападнуте вучцем, лицином, русом, костоболлм, сипњом; пак кљасти, хроми, сакати, ћори и сваке врсте рањеници падаху сваки дан у Средње Махине, а највише откад Шћепан излијечи Вуку Марковићу сина од срдобоље.

 

Овако лијечећи проведе Шћепан у Махинама читаву годину, купећи траве, цвијеће и коријене од стањевске рудине до Тршљиковице, па уз лијечника и љекар постане.

 

Никакав занат није кориснији међу простадијом и незналицама као што је врача. Гдје пук вјерује у урок и машту, у сугреб и чару, у вукодлаке, вјештице, тенце и море, ту се смијеша лијечење с гатањем, народ тражи ко боље рожденик отвара и находи узроке, трајање и лијек немоћи. Човјек иоле хитар, као што је био збиља овај скитач, у мало времена проучи оно о чему пук највише приања, за чим највише чезне, с чега највише чеза, пак вјешто почне навраћати толико глупаштво на своју корист.

 

Ја сам у своје младе године затекао једног старца који је за времена Шћепанова пушку носио. Он ми се кунијаше да је читави тријем куће Вука Марковића, с краја на крај, био престрт вином, уљем, ракијом, медом, маслом, вуном и свакојакијем мрсом, што су боници доносили Шћепану у колач; пак да се тријем под бременом угнуо, и би чисто поринуо, но му поставе потпираче под љемез и тако га у дубак одрже.

 

Шћепан је простирао своју хитрину и на даље, пак се лијечењем припитоми народу, проучи му ћуд и наду највише у сусједној Црној Гори, која у то доба мирно живукаше под црквеном управом доброга и побожнога старца, владике Саве Петровића.

 

Јесени пође до Црмнице, пак се тамо стани код некаква попа Кнежевића, гдје нађе, као у Махинама, лијепу гозбију и дочек. Ту, лијечећи и траве купећи, чује из устију народа, на посијелима, на гувнима, у млинима, читаву повијест Црне Горе, а највише упамти то, како су Црногорци упити у Мошкова, и како у њега све надање полажу.

 

У повратак обиде Ријечку Нахију до добрског села, пак се зимус опет сними низ Браиће у Махине.

 

О Клименудне газди му Марковићу крсно име, дође у званице на пиће њеки Марко Тановић Подострожанин, и он Махина, који је ходио у Петров град су неколико Црногораца да се поклони цару рускоме Петру III , и да донесе Владици Сави царске грамате. Шћепана је тај дан спопала грозница, пак се у постељи пригурио, и под пустом бобоћаше кад се гости вином ређаху. Тановић, лијепи и говорљиви Срб, поче да прича о цару и о мошковској господи, какви су царски двори, какве ли баче, воденице, мраморне стубе и златне коњушнице, како га је цар по рамену куцнуо, а за перчин од мила Бога дохватио; пак све одједном дубоко потхвати и уздахне: »Но сам чуо да му се зла оби, омрази га Орлов жени Јекатерини, као тобож да настоји да вјеру у Мошкове преврне, те скоче господа једно вече око поноћи, окупе најузданије стражаре, довати цара, спреми спутана у Сибир, и тамо га затвори у мрачној кули; а народу излажи да је преминуо: пак му живу појали опијело три дана без патиха. Каза ми Бубић ту скоро пред Будвом да је чуо од једног Грка, како је цар из куле омакао и негдје у беспуће ударио, а господа му жену окруне, пак Орлов за њом влада и благо грне. Ово је, рече Бубић, пропаст Русије, јер кад остане на ђевојци, пак се туђица удвори на домазеству, а господа туђицу изаждену да они царују, ту ти нема среће ни напретка«.

 

На ово један гост поче запитивати Тановића: »Остаде ли које дијете од те лозе?« - »Оста - рече - једно чаме те доста прикладно, но неће дочекат' да оца замијени, јер ми рече Бубић да ће бити ш њим као с Урошем Душановијем. И чујте ме добро, Махини! Дао бог да не будем зли пророк, али ако се гдје објави жив Петар, а за њ чују Руси, ево међу њима покољ брацки да прича пас пасу: јер сам ја очима видио како је тај народ за царем махнит. Гледао сам кад Господара возе на златној кочији у цркву, све по улицама попадне пожапке челом на земљу , а пут целива гдје пролази, пак тисуће гласова заоре: »Хура Государ!«

 

Уз то један други гост, пошто оциједи по бардака вина: »Да га хоће Бог пропустити до нас, да не ослободи од овијех млетачкијех лацмана, и да ускрсне јадну нашу браћу, која стење под турском тељигом«. А на то други смијући се: »Које би ни јаде самац и пусторук, нама би требао цар гаван и браственик.« »Није тако« - поврне први - »о остожи се вије сијено. Дај ти мени цара, пак ће му свако опријенути као мухе меду. Ми Срби с главе погибосмо. Виђи тамо преко врха, кад Црнојевић пође са женином памећу у тазбину, пак се пресели а уписа у златној књизи, као да му бијаше зазорно српско племство; остави владање владици да крстом управља распуштени народ. Без стеге пучина као стока без чобана. На јаде је владика одржати седам нахија, а камо ли да се спушта да тражи гдје му се ђела ђедовина, или да се барем до Дечањих прошири. А ја мним да Бог пропути прогнанога Петра, би му се Српство о врату објесило; но смо ми танке cpehe; а он далеко, састати се никад.«

 

Ово је Шћепан слушао из постеље баш онда кад му је грозница прелазила на огањ. У тој муци, која дражи ђут, а мрачи ум, поче свега и свашта да клапиња: »Кад ми љекарија набави толико дарова, да је доста хране селу за годину, не би ли царство дало боље?« Зар на овако безочну мисао зами га нево љ а, јер му у оближње вријеме позлиједише неки боници, а неки и помријеше. Размисли - народ је овај лаковјеран, цијени да сам добар лијечник, лакше би ме царем почитовао, јер су му додијале душевне патње више но тјелесне болести. Пак за љекаром и лијечником врве немоћни, а за царем би здрави. Данас су све очи од Дунава и Балкана упрте к Црној Гори, а Црногорцима управља слијепи и лијени калуђер. Њима треба вође и стеге, јер кад их нема ко водити на пљенове и хајдучину против некрсту, крваве се и кољу међу собом. Да ми се тамо увући пак прозвати царем Петром, лако бих народ зачарао, пак дао доста посла и Турчину и Млечићу. Али ту треба хитрине големо, а и големо муке, могло би ље и до главе доћи!« Стане наузнак, пак га спопане јежња и протезавица. »Прођи се од мене, ђаволе, вјечна ти мука! Ово је народ опак и злу свакоме навикао, а ја сирак, празнов, безаплећа, пак ми се неће гроба знати. Али камо ћу? Учио сам нешто да лијечим тамо у Хрвацкој. Враг ме обезуми те се свадим с пуковником личке регименте, пак да избјегнем злоби, дадем се у бјегање, срамотно страдање. Прођем Босну и Херцеговину, сађем у Нови, те ме о малој длаци не заробе млетачке уходе. Пак чега да ја стријепим? Ако обршим? добро, не ли? погинуо свакако!«

 

У тој клапњи опет се придрне потрбушке, пак стане сновати што је већ у мозак увртио. Он се зар није ни сјетио да клапиња, нити се бојао хоће ли га ко чути. И збиља нико се није на то ни обазирао, осим Тановића, који је по ручку сједио уз Шћепанову постељу, - пак ухо нахерио да скупи по коју ријеч.

 

У месојеђе исте године, једно јутро у ручање доба дневи, сједио Шћепан на гувну Вранетину, пак под собом пазио тиху морску пучину, која се онако страшно раствара од рата Оштре под Новијем чак до старијех градова српскијех Хаја и Нехаја, што данас пржина приклапа. Морска пјена плаче све приморје некадашње Превале, од неприступне хриди грбаљске до барске луке. Било већ сунце обасјало све повеће планине, а Спас, врх Будве, своје сјени спустио до Вилина Кола. Пошто се Шћепан нагледа ове чаровне питомине, одасвуд окићене воћком и маслином, гдје снијегу није приступишта, а сјеверу најјачи скок, која плијени својом при- родном красотом мотриоца, а ћут му блажи, рече Вуку бајећи: »Како зо-вете оно ждријело што запуча Спас с Дубовицом?« »Топлиш - одговори Вуко - а пода њ Бачи у присоју, гдје је зими копнина као љети. Тамо су некакве гомиле камења у клаку, као да су њекад били ту градови и дворови«. »Јесу, додаде Шћепан, земаном бивала селачифуцка, јер сам нала-зио у старијем књижуринама записано да ту лежи доста закопана блага«. А Вуко: »Хајде да копамо, Бога ти, да већ не залијећем новца«. Пак дохвати оружје, опаше се, обује опанке, те пред Шћепаном димове низ Острог и Вранчине, док оба шљегу на Под Шушањ, пак одатле пољем на Бубин поток. Кад на мост, види Вуко Марка Тановића, гдје оре за мостом, а снаха му чепука за њим и баца у бразду сјеме. Тек што му назове »Помоз', Бог« Шћепан скочи с моста у поточину, дохвати прегршт глиба пак се облијепи по образу. »Што чиниш, Шћепане, јеси ли здрав?« - викне Вуко, а Шћепан њему онако глибељив: »Нећу да ме види тај радник каквога сам облика, јер ако му се изјалови сједба, би помислио да сам му је урекао.« Кад дођи у Баче гледај, мотри, пипљи, копај по ономе ђеру, боље ништа, него што оба огладњеше. »Хајдемо, рече ознојени Шћепан, да видимо је ли што Вуковица зготовила да благујемо, а ми смо оба једне цpehe, од нас би благо прије побјегло него к нами долећело«. И тако мучке у сустопицу допру у прве хладове дома на готову трпезу.

 

Ходили негдје иза тога Махини да хватају вјеру међу Грбљанима. Кад при обједу почне питати кнез Војин Љубановић Вука Вранету: »Што је од онога јабанца јећима, лијечи ли још по народу?« И тако с ријечи на ријеч, Марко Тановић упита Вука: »Збиља кажи ми, Вуче, чему се изглиби по образу онај дан кад низ поље слазасте?« А Вук: »Јади га црни знали. Он вељаше да ти сједбу не урече, јер се боји да је злијех очију« . А Тановић прихвати: »Није та то ту, но кад сам био код тебе на пиће мотрио сам га у постељи каквога је лица, јер ми се све уметаше по памети као да сам га негдје поприје гледао. Те ја сутра-дан у манастир Под Махине проскурама, јер ми је оцу судњи дан, кад у ћелији нађи Тодосију Мрковића и њешто ш њим разгађи око раждјела на Царине. Све одједном омакну ми се очи на лик Петра, цара русинскога, те о пријебоју виси. Је ли он? јест; Шћепаново чело, очи, нос; и ћах рећи, тако ми четверо поста, да се и он од мене у постељи либијаше; и ево три четири пута кад га гдје срети вазда умине да се не сукобимо.«

 

На такво се казивање кнез Војин Бојковић у грохот насмије. А Вук њему : »Не знам ко је ни што је, но знам да је мудар и чистац. У њега је процијеђена крв: мало говори, не спава ни до првијех кокота; не би стало ни у кори од јајета колико оброком изједе; по трипут неђе љ ом мијења кошуљу; а даном се мије и пере по сто пута. Све нешто у себи учи, често уздише замишљен, сјетан да се човјеку не мили приступит' му.« На то кнез Војин: »Ако је прогнаник невоља му је. Лијепо је, Вуче, код вас у Лап- чићима, но се мука обикнути цару, који је сједио на највишем пријестолу на свијету.« А кнез Тујковић: »Гдје га је несрећа нама донијела да изгинемо!« - »Није, ни дао Бог, рече Бојковић, а рашта да изгинемо? Али се збиља шалиш?« Поврне стари Тујковић: »У памет се, човјече, зар би се Турци и Млечићи обрадовали таквоме госту? А и народ не би ли у махнит вјетар ударио? Боже, не дај, да ја то дочекам.«

 

У то узме Тановић ножић пак почне чоплити плеће пецива што бијаху разрезали при ручку. Кад га сљушти, стаде га мотрити од свукуд, пак све одједном приче гатати: »Какви су се мрки облаци над нашом сиромашном земљом свили, као да пиличника остати неће! Одсвуд се злотвор- на звијерска жвала расклопила да све прогутају , да утру посљедну искру! Али се опет у такоме грдном метежу, што је пакао основа кршћанству, срећа сакрила у пештери, али није погинула. Народ је не види но га она лијепо и чује и види. Све слути као да ће друге књиге пропојати, ал' ћемо доста зла пренијети!«

 

Такво гатање почне стари Тујковић на свој начин да гонета: »Ово је оно што сам ви ја рекао: сакрита cpeha, цар; злотвори, Турчин и Млечић; мука, покољ и вражда брацка.«

 

Пошто су још пошире и подуже гатали и гонетали о Шћепану, о будућности, пак и вјеру међу окрвављенијем племенима утврдили за годину, разиђу се свак дома. Кад Вуко Вранета у Лапчиће, али му је гост предигао у Вука Марковића. Пође зором да види што је ш њим, но га срете Вуко и каза му да је Шћепан рад имати одвојену собу, и живљети далеко од ситне дјеце, барем док га остави грозница. - Вуку се мало на жао учини. »Што ми, човјече, не каза наприје, у мене је куће, Богу хвала, доста, пак би му предвојио један комад пода, и раздвојио га од колијевка". Немој ти мени, Вуко, у кучине крити, ти си га премамио да ш њим обогатиш, а то ће ти бити, а Бог не дао, у зао час.« - »Нијесам, Вуче, тако ми кумства што ми је деветороструко с твојом кућом, но откад ми излијечи оно дијете, те си му сипао воду на главу, ка'да му се прекиде пупак у нашој кући, а у тебе дође му болијест, пак кад човјек оболи, омрзне му кућа и постеља, те би се сваки дан преносио, да има гдје као мачка мачићима.«

 

Ту ти се у ружне раставе, као да нијесу ни кумовали ни друговали. Вуко се није сјетио (а ко би се сјетио?) да се Марко Тановић стајао са Шћепаном у Вука Марковића, и да су ту углавили злу игру, да се Шћепан прогласи царем мошковским; рекох злу, јер је доста зала и рана донијела, и била довела неодвис црногорску на плитки лед, од којега се једва извуче потоцима крви својијех витешкијех синова.

 

II

 

ШЋЕПАН ЦАР

 

Тешко би и претешко било вјеровати да није знао Шћепан, како се по смрти Петра III огласио царем у његово име неки Пугачев у дну Русије, пак и други и трећи узвили народ овом варком, док су један по један сви злијем обршили. А ко зна да није и оно причање Тановића о Климену-дне открило ову ствар Шћепану први пут? Како је, да је, нама сад не треба гонетати кад смо се већ зарекли писати само оно што казује пук. Све одједном пуче глас по приморју да се објавио цар руски у Махинама. Као што бива вазда у сличнијем пригодама, тако се збило и онда; свако казива ствар не како је чуо, него како му је милије; многи додају снитве, пресказивања, чудеса, а ко хоће да друге надмудри, каже како се он давна сјетио да је то Велики Господар, тек што га је првом видио, али да се бојао говорити: »Рађи сам био да се о другоме обије; пак иако нијесам царевима много вјешт, онај говор, оно лице, онакви дочек и поглед нема до у цара.«

 

С прва почну ходити поједини људи крадимице, но је било мучно доћи до Шћепана празноруку, а и да је кому Марковић пустио улазак, Шћепан је мало говорио и већ сасвијем преокренуо својијем обичајем. Иза тога почну прилазити људи од опћина и они на поклон и с поклонима, свака се моба натјецаше да бољи колач принесе цару. Узруја се читаво приморје од Дубровника до Бара, те готово не мину дана да не дође гдјеко на поклон.

 

Сједијаху у Котору ванредан провидник, а у Будви кнез, оба наравно властелина млетачка, која управљаху земљом; али над комунима (овако се онда зваху, пак и данас зову, опћине маинска, поборска и браицка, које Венеција митом и пријеваром окрну Црној Гори) Марк Антоније Бубић надгледаше. Старином Махина, примивши властеоство млетачко, окрену вјером и пореклом. Овај Бубић, охоли човјек, надут а сметен, није с прва мислио да he му ова скитница што лијечи и љекари по народу донијети толико главобоље. Но кад му дође писмо од провидура Раниера да каже што се то у Махинама појавило и шта се ради, умало не шену памећу, те брже боље отправи неке уходе да чују и виде. Ове уходе, као што је лако погодити, нијесу смјеле ни допријети до Шћепана, а камо ли му коју ријеч извући. Но је ухода стара навада да не кажу како је било, но како им је мило. Један му донесе глас да је Шћепан главом цар руски; други да му пред вратима од собе стоји златна јабука, велика као диња, крстом озго, а штитом оздо, на сребрној синији; трећи да му је бурма од по литре на малом прсту десне руке, а на прсима округло обиљеже као сунце, да му соба мирише као црква , да не једе но наранче с цукром , погаче с медом , и да не пије до сурутке ништа. Но нико не донесе ријечи Шћепанове, ни што снује и ради. Овакви зли гласови упалише тијесни мозак Бубићев, пак кашара дуго писмо провидуру Раниеру као да је све очима видио; и, као уходе њему, тако он провидуру прода за истину оно што је сам снијевао и од чега се бојао. Раниер опреми писмо у Млетке, а пресели столицом у Нови да му је наручније бјежати, ако дође до муке.

 

Да су Млеци били у то доба снажни и хитри као за вријеме пропасти српскога царства и грчкога, шћаху без сумње употребити Шћепана на своје сврхе, као што су знали преластити Баошића да им прода зецку бановину, и као што су се осватили с Црнојевићима тек да боље притврде своје господарство над зецким приморјем од Леша до Новога. Но су, у то доба што пишемо, Млеци били љуто поклекли, пак се и своје сјени бојаху. Нестало с трговином благо, господи омили талагајити и уживати с миром оно што су им стари стекли, зато се опријатеље с Турчином да боље Србе и Хрвате гуле и гњече.

 

Почне се и Црна Гора узрујавати на ове приморске гласове. Најприје оближње нахије, ријечка и катунска, пак за њима љешанска и црмничка опреме свака редом своје мобе и поклоне.

 

Владика Сава, добри старац без оштроте и хитрине, сједио спокојно на Стањевићима у манастиру; молећи Бога, упрааљајући црквеним послом и настојећи око блага манастирскога. Свјетовне ствари водио је наголо Тодосије Мрковић, калуђер, родом Махина, а старином Баранин, муж оштроумни и марљиви; пак уза њ прото Абрамовић, срдар Ђурашковић, Лазар Богдановић, Пламенац и друге двије три старешине од нахија .

 

Мрковић је управљао двјема манастирима подмаинскијема, пак би притрчавао на Цетиње да у име владике суди и мири земљу. Као човјек разборит и хитар, видје и познаде каква погибија пријети црногорској теокрацији од овога назови-цара, пак се љуто забрине и опечали. Једно јутро сјетан и невесео подрани у манастир на Стањевиће, уђе у ћелију и нађе Саву гдје Бога моли. Приступи, целива га у руке, пак га упита зна ли што о Шћепану. »Казаше ми ђаци, рече Сава, да се објавио царем рускијем и да су га упознали по ономе лику који виси у манастиру успенскоме«. - »А ти што о њему мислиш, свети владико?« рече Тодосије. - »Ја збиља мислим да је ствар могућа. Човјек прогаан, кад се да у скитачину , не зна ни сам гдје ће опочинути главом. Чуо говорит' о Црној Гори, пак је зар помислио: идем тамо гдје ме неће нико познати, то је народ гостољубан, који уток штује као светињу; тамо ме неће достићи зло женино«.

 

Тодосије почне да се крсти и диви: »Бог с нама, свети владико, а ето ћеш збиља заћи с памети! Какви цар мошковски у Махинама, јеси ли при себи! Што љепше не промисли је ли то могуће? Ми чисто знамо да је Петар преминуо, било од своје, било од туђе, свеједно, њега није. Јекатерина не би царевала иза жива мужа, и ово је чисто. Пак и да је жив и заточен у Сибиру, мислиш ли ти да га нема ко стражити и пазити? Пак и да је по чуду побјегао, мислиш да је Русије колико Црне Горе, а свијета међу Русијом и Црном Гором колико Махина, и да је све то лако прескочке прегазити? То је скитач од бијелога свијета, лажац, који се уортачио и договорио су три четири изјеше, јаме бездање, које би варком свијет прождрле. Као да им не би доста колача сиротинскога љекаријама и гатањем, но га обезуме да се гради царем. А он је будала и изгубљеник, пак се пушта за нос вући од двије три махинске делије. Ако не отворимо заран очи и не угасимо пламен што се развио по приморју и листом по Црној Гори, пропаде ни господарство, а уза њ и вјера. Да ти га барем уграби који остатак Неманића, Балшића, Црнојевића, ни по јада, но лажац из бијела свијета који нема ни дома ни рода. Пропануће слобода црногорска, јер ће на нас ударити Млечићи и Турци да утуле огањ, а ми немамо праха ни за три дни боја. Узрујаће се Срби и Бугари, као коме је невоља; немајућ' сокола, обеселиће се кукавици; пак he им Турци угушити потоњи душак. Од Русије помоћи доћ' неће ни новца ни праха, јер ћемо омрзнути православној царици кад чује да смо јој за мужа крстили ту препредену фукару. Она ће своје милостиво око од нас дићи, пак да ни и другога зла не буде, тај је доста да нас порази. Него те кумим три пут од неба до земље, немој спати, јер ћеш погинут' и изгубит' господарство што су ти Црнојевићи на аманет предали«.

 

Овако је говорио овај црногорски Антонели кроткоме Сави, који у својој доброти није могао вјеровати, да се човјек може тако за шалу прозвати царем. »А шта да радимо, одговори прекрштенијех руку благи старац, ако је тако божја воља нека се врши. Ја сам сит овога господарства, које нама свештеницима нипошто не пристоји. Остарио годинама, а изнемогао силама, да ми је предати млађијема рукама ово бреме, вјеруј ми, оче Тодосије, би ми се чинило да ћу још коју годину живјети , а овако нећу него једно вече замркнути, а не осванути. Народ је наш плах, распуштен и осветљив, као сваки други народ што војшти за слободу и неодвис своје отаџбине. Јача племена надјахују слабија, силни човјек муж кроткоме, а ми тобож главари, празноруки и инокосни, хоћемо да владамо крстом и јеванђељем злице које већ у ништа не вјерују, што већ од ничега немају џаса. Но ако га народ прими као цара, тот га њему, дигнимо ми самар с врата; чувајмо цркву и вјеру, одвојимо их од свјецкијех посала, да сирово дрво не изгори уза сухо. И Христос је рекао: моје царство није од овога свијета, а ми што смо грешни радимо да га надмудримо«. На такве ријечи згрози се опора ћуд Тодосијева, пак се дохвати објема рукама за сијеру и дугу браду, као да ће је ишчупати: »Да је тако мислио Данил , данас би оца на Цетињу алалека. Ето ти га ту, пак га ти најпрви цели у руке, ја чисто нећу«. - Пољуби владици десницу пак низ стањевске рудине пријечцима сустопице сађе у манастир подмаински да гледа шта се ради.

 

Мало се кад на свијету могло одржати задуго вријеме господарство у слабијем рукама, о томе је пуна повијест свијецка примјера. Један дио народа, а ово су добри, почитује господара да га брани од злица. Други дио почитује га од страха и за невољу, те кад га опипа слаба надеб љ a , јер га се не боји, пак постане добријема бич, а господару одметан. Овако се згодило и у Црној Гори у то доба. Видјеше прибранији да је владика слабашан, те дођу до Шћепана и позовну га да међу њих дође. Чисто два три од њих знали да је он лажац, али опет реку: »Ми се прођимо поповске владе, њим ћемо плашити народ, а он he играти како ми успјевамо«. Уроче да изађе на Цетиње са неколико Махина о Маломе Госпођину-дне, и ту да га прогласи народ царем.

 

Мали је Госпођин-дан на Цетињу храм и народни светац. Ту се окупи множ велика народа на светковину и завјете из све Црне Горе, приморја и оближњих земаља. Ту падну одсвакуд слијепци, који уз гусле пјевају јуначке пјесме, пропаст српскога царства и погибију српске госпоштине. Народ се свије око пјевача да чује и упамти пјесму, многи уздишу и плачу, а сви кипе. Иза божје службе и ручка, момчад баца се каменом с рамена, скаче, игра, граби капе, сијече од једног маха говедима главе у опклад, води коло око цркве; а старци посједају по п o љани и разговоре воде.

 

Старјешине црногорске опреме перјанике по Шћепана, да га помоле да изађе пред народ. Кад Шћепан стаде пред народ, а уза њ махински главари, почне га запитивати протопоп Абрамовић ко је и откуда је, је ли бијела врана или црна, да се не варају. Шћепан није био веома ријечив, а и оно што је знао говорити заносио би по туђ крој, што ако и није многе слушаоце плијенило, опет је народу доказивало да је човјек збиља из далеке земље. Он је знао врло добро колико је опасно и стидно градити се царем, пак је вјешто тајио оно што би га навело да себе обличи. Стојећи у дубак, с капом на глави, подбочио се мачем, пак пробесједи овако: »Богобраћо Црногорци! Откад се побратимио мошковски народ Црногорцима од тога смо доба дужни један другому у помоћ прискакати, пак и један за другога гинути, полазити се, мијешати и упознати. У Мошковији сад су ствари удариле низа страну, као по прав' гдје жена пуштеница влада, која је вијенце погазила кад својега мужа зајми у беспуће. Ја сам могао гдје и гдје главу покрити да се од таквога зла уклоним, да својијем очима не гледам укоре који данас Мошковијом владају, али ме срце потезало свакад пут Црне Горе. По питању прођем многа брда и по љ а, пребродим многе ријеке и језера, прегазим турску земљу и латинску, док допрем у ваше сусједство да вас из потаје опипам и упознам. Све што сам о вама чуо и мислио то и нађох. Данас, о вашем највишему свецу, на дан слободе, кад се јунаци славе, а браниоце својег огњишта излажу свијету на видик; ево дох главом између вас, да вас поздравим да се упознамо. Ја се уздам да ме неће до овђе стићи биједа, и да ће се просути зује и валови, који против мени брече, о ове стијене у које је слобода, одасвуд прогната нашла уточиште и одмор«.

 

Ко није на сваку ријеч напосе пазио, но на читави говор, није се ни сјетио како је заплетен и мутан. Но протопоп Абрамовић намигну Тановићу, пак по црногорски одговори гологлав: »Добро си дошао, путниче. Ја сам ти ријеч једну и по једну избројио, али ми једна омаче, или си је замео. Чисто кажи пред народом јеси ли цар мошковски, да ти се клањамо као што цару пристоји. Ако нијеси, а ми ћемо те свакако примити као добра човјека«. Шћепан се бијаше готово помео, но хитри Тановић прискочи у помоћ. Сними капу и баци је под лијево пазухо, пак отворито кликну: »Нека приступе они што су са мном одили у Петровград на поклон цару мошковскоме«. Кад приступе сви, опет Тановић прихвати, с руком на прсима: »Чуј народе, ево нас седмине који смо се гледали царем Петром очи у очи; живи ни очи; ми полажемо главе и имуће да је ово главом цар Петар, а ето свједок виси у манастир под Махинама, пак нас баците под гомилу ако узлажемо«. На тако озбиљно јемство главари поставе Шћепана на сједало, пак приступе један по један да му љубе скуте и руке. Кад се измијени вас окуп, Шћепан се попне у дубак на сједало пак кротким гласом рекне: »Црногорци! ја Шћепан надимком Мали, којега ви данас признасте господаром, примам част, и наређујем да мирите крви међусобне, а свако ново зло биће злочинцу на ново, и погинуће руком од суда. Црковну главу да почитујете као намјесника Христова на земљи, то заповиједа Бог и свети Јерусалим којијема ја служим.«

 

Мислило се онда, пак се и сад мисли, да је Мали Шћепан био римске вјере. Ову мисао тврде два примјера, први што није знао писати азбуком, а други што је често помињао Јерусалим, која изрека није Србину своја. Мој пријатељ Др. Валтасар Богишић, знатни и ваљати Србин, показа ми јесенас у Бечу нека писма што је Шћепан писао господи дубровачкој, која су ме још боље притврдила у томе мнењу.

 

Кад се народ у први мрак разиђе, уљегу главари са Шћепаном у манастир да опочину, пак посиједају сви редом на око у великој одаји. Тодосије Мрковић није могао срцу одољети но изађе из ћелије и дође у одају. »Помоз Бог, људи!« Сви приступе да му руку пољубе осим Шћепана. Тодосије, као да није ништа ни чуо ни видио, пребаца преко прста бројанице, пак све одједном, као са шале и спрдње, упита Шћепана: би ли на њега руку ставио да га лијечи од жутице. Шћепан му одврати шалу за шалу: »Немам лијека да помладим стара, ни да скротим надута«. На то Тодосије, жмурећи једнијем оком: »То ми приговараш да сам ја тобож стар и надут«. А Шћепан њему лагахно: »Ти нијеси то, колико ни ја лијечник«.

 

Сви умукну колико би орући двапут окренуо воловима. Пропрти најпрви протопоп Абрамовић, помукла лисица, која се из доста гвожђа одапињала: »Оче Тодосије, ово је цар мошковски, којега данас народ прогласи и прими као господара. Кад га је Бог донио између нас, који смо ево осиротили, биће и вама редовницима љепше и лакше, јер смо ви доста потеге давали и додијали. Одсад ћете боље пратити црковне после, и повратити се таман на прави пут, а нами како да Бог и срећа«.

 

Тодосији би мило да Абрамовић наче разговор, пак му не даде ни одушити. »Ја се не чудим вами но њему, ви сте подавно обрнули злијем. Омилило ви мито, судите земљи попријеко, пак ви се већ нико и не боји. Сад ви треба цар да уз њега стежете и гулите. Не знате ни сами у чему сте заброждили. Оцкврнили једно свето име, као да сте псу крштено име нађели. Могасте га прозвати војводом или кнезом, ни п o јада, но не шћесте него да се ругају с вама Турци и Латини. Окрунисте га без круне, поцаристе га без царства, а укопаћете га гдје ми врана ни кост не понијела.О, народе ћори и глупи! С главе риба смрди. Опет кад те прегазе и прориједе Агарјани, или кад се облочеш брацком крвљу, до'ћеш зли и гори да целиваш владику у руке, да га молиш и богорадиш да те на пут изведе, а напасти учува. А ти, чуј ме добро, скитачу, ови исти што су се око тебе облијеколили, знади да се у своја срца смију; припели те на високо да боље врат сломиш кат те туре« .

 

Протопоп стане опет да маже: »Немој тако, оче игумане, кобити народну срећу. Да те не познајем под чапром, рекао би' да си завидљив, да ти је жао изгубити црковно госпоство. И цару и народу треба твоје вјежбине и мудрости; ти ћеш вазда у првијема. Ја не бројим што збори јетки Тодосије, но што ће творити Тодосије разборити. Сваки те јутрос Црногорац и Приморац куми с онијем што у руке претвараш, немој не заклати, јер ће ти бити души тешко бреме, а имену пријекор и срамота«. Тад сви усташе на ноге и побацаше капе на под да га смилују. И бијаше готово умукнуо, прегорјевши разлог сили, кад Шћепану не даде гријех да мучи. »Оче Тодосије, ја идем откуда сам дошао, пак ти говори о мени лијепо или ружно, једнака ти хвала. Поздрави ми старца владику и реци му да се окани свјетовна посла, а да пази цркву по закону, ако ће да га помилујемо и да га пустимо с миром умријети«. На ово се Тодосије опет распали, као ватра кад у трухломе дрву тиња док је вихор опет разјари. Пуче сваке јаде на Шћепана, и догна му нокте под нос. Кад угледају махински главари да је Тодосије заборавио на човјештво, дохвате га пак ш њим у ћелију, а са Шћепаном без вечере у Лапчиће.

 

Тркне Тодосије брже боље на Стањевиће да понесе владици Шћепанов поздрав. Он је мислио да ће Саву пожећи на упор, али се љуто варао, јер је Сава под мирном ћуди крио дубоко оштроумље, пак, желећи сачувати Црној Гори и својему братству црковно поглавараство, пошље ђакона Арсенију Пламенца, свога сестрића, с писмом к Шћепану, и помоли га да му допусти да га завладичи, да му буде спрежник и помагач, јер он остарио и изнемогао не може да служи цркву као што треба. Ово је био први чин лажицара. Од тога дана поче Шћепан збиљa царевати, а главари у његово име управљaти земљом.

 

III

 

РАТ И БОЈЕВИ

 

Откад прогласи Црна Гора Малога Шћепана царем, а владика му пита допуст да завладичи ђакона Арсенију, умноже се мобе и поклони одасвуд и већ му доносе повеће размирице да размрша и прекида. Иза сред Старе Србије, из Арбаније и Херцеговине, дођу поклисари и поклонима те се протресе и узруја сва земла с мора на Дунаво. Млетачка влада виђе које јој зло пријети. Честа и страшна писма Бубићева, которскога провидура, и скадарскога консула, забрину жестоко госпоштину како да угаси овај пламен. Бродови, највиша јој сила, ту не помажу јер не допиру. Војска пјешка, у тако кршовиту предјелу, кад прискоче Црногорци, би се изломила и распала да се не врати пиличник. Просути мито да Шћепан погине, било би касно, јер се Шћепан оградио вјерном стражом. Не преостаде до лукавства, обичног оружја слабих влада. Послаше Которанина срдара Бујовића да му д a под руком њешто мита, и да га помоли да се уклони с млетачке земље, да их не завади с Турчином, и да пође живљети на Цетиње, обећавши му помоћ и сусједно пријатељство.

 

Шћепан опреми овога поклисара откуда је дошао, а рече му да поздрави господу млетачку и да им открито каже да нема мира док му не пошљу кључеве градова Будве, Бара, Драча и Уциња, које су пријеваром отели Балшићима, пак три продали Отмановићу.

 

На ово очитовање рати, господа пошљу с напутком, као провидура которскога, Паскала Цикоњу, који под меденим ријечима покриваше срдито и окруто срце. Овај Цикоња призове преда се главаре махинске. Невјешт језику, а необичан нашему народу, узме срдара Бујовића као драгомана. Кнежевао је те године у Махинама Јанко Станишић, тријезни и отресити човјек, који је навикао бранити код суда сваку погрешку својијех људи. Кад главари у Котор пред провидура, зачне Бујовић говор о Шћепану: »Ми не знамо, нити нам је стало знати, кo је и откуд је. Док је живио потајен у Махинама, лијечио и траве купио, ми му нијесмо у стопе стојали. Али данас кад се очитова цар руски, нека иде на Цетиње да тамо попне пријесто, пак нек царује, ми добри комшије. Млетке неће кавге с Турцима. Отмановић спрема многу војску да потражи тога цара, јер му се потресла земља до Балкана, па кад војска прегази Црну Гору, а не нађе цара, ево је на вас да га потражи. Ми вам помоћи не смијемо, а и да смијемо не можемо, пак ни се годи срамота да вас попале и ошвачкају Турци. Сад је овоме злу лијек, да тога добросретњега госта спремите преко врха. Ако ли се боји горе, нека иде у Млетке, ево му по сто пута божја вјера да he живљети мирно и обилато док га буде воља или му срећа прокрчи пут дома«.

 

На то одврати кнез: »Ја се чудим и не могу се ишчудити што би тај наш гост пријечи, чему ви је разбио сан. Бог ви је дао да можете мирно господовати, не даје ви нека несрећа, но се од ваше сјени бојите. Ми смо примили Шћепана, ево на овај час три године; он је нас лијечио и учио на јевтину цијену. Сад хоћете да пљунемо на со и хљеб, да поколебамо вјеру, да похулимо на гостопримство, да га проженемо, пак да нас околишни зборови по прсту казују. Богме нећемо, све нас Турци љетос ископали. Ми ћемо се за њ потхватити, било вама, било султану, да ће мировати као досад. Звао се цар, или кнез, или ђаво из пакла, што то смета султану кад Црна Гора свакако није његова? Шта да се плаши од празног имена? Томе неће нико вјеровати ко слано једе! А што говориш, честити провидуру, да нам нећеш помоћи, хвала Богу, ми ћемо се сами клати Турчином као од Косова, пак ако нас смрве, ми поштено у гробу, а ви стидно на земљи. Триста се цара објавило, ми се заклесмо једном бити вјерни дужду, али наше старе обичаје чувати као очи у глави , ово нијесмо ни предали ни продали, ово је јуначка дика, коју ћемо бранити као старински аманет. Ако Шћепан без наше прикојасе дигне из Махина било на Цетиње, било у Млетке, пак га и за дужда узели, ми му бранити нећемо чисто; али га изагнати нипошто, док не останемо на ђевојци, јер су тање наше теразије на које мјеримо поштење народно«.

 

Провидур поче обећавати главарима златне крсте, брод соли и суха хљеба, ако Шћепан исели. А кад виђе да мито не приања, стаде пријетити да ће објесити главаре и поваљати им куће. На то Станишић: »Ми смо дошли овђе на вјеру. Ако и нас објесиш пред Котор, остаде Шћепан у Махинама, гдје га, Богу хвала, има ко бранити. Но немој тако, честити провидуру, за једнога Бога, но чувајте нам образ и за вас је бoље; ако данас пљунемо на вјеру, ако ни мито омили, ако не пријетње препану, неће ни по вама добро бити; тако се не влада до у Турчина.«

 

Провидур се није сјетио да нема у власника горе погрешке што пријетити и обећати, а не испунити. Тако се главари махински поврате као добитници, и кажу Шћепану све од ријечи до ријечи.

 

Мало иза тога договоре се међу собом Црногорци да изведу Шћепана на Цетиње. Протопоп Абрамовић из Бјелица, који је водио ово коло, и војвода Вуксан Милић побоје се да he лукавство млетачко доћи главе Шћепану; а чувши уз то да Турчин војшти на врат на нос по Анатолији и Румелији, дођу у Махине под изговором као да ће у Црној Гори мирити крви. Кад горе, удри Тодосије да се пријечи из петнијех жила. Принуди старога Саву преко Арсеније да пошaље Црногорцима писмо у којему се куне и преклиње да је Шћепан лажац, који ће навести Црну Гору на пропаст. Кажу људи да се владика склонио на то, јер му стиже писмо из Цариграда од онога рускога посланика Обрјесова, који, дочувши што се згађа по Црној Гори, свјетова владику да се прође Шћепана и да га прожене као лажицу; увјеравајући Саву да је Петар III умро године 1762 у цвијету своје младости.

 

Кад се владичино писмо прочита, Шћепан смућен викне народу да бира хоће ли њега или црну капу, јер не могу господарити једној земљи двојица. Скочи суд те побије владици сто говеди у глобу, а подијели месо по народу на пушке.

 

Свакако, да не дође на Цетиње партиара пецки, Василије Бркић, била би се земља разлучила на махове, неко би за царем, неко за владиком. Свештеници су имали велик уплив у народу, а браственици владичини Његуши доста својте и пријатеља. Овај Бркић, о којему пишемо, није сносио зулум Караман паше из Дукађина, пак му се опирао колико је најбоље могао. Караман се боја' јавно уложити у патриара, пак га ноћу ухвати и опреми к Цариграду, а девлет га заточи на једној острвици да се каје. Иза тога падни раја и испроси у паше да јој поврати главу од закона. Кад се патриара докучи патриаршије почне народу причати о цару Шћепану и справљати му колаче и писма, а кад чу да сједи на Цетињу, диже крадом с Пећи и дође у Црну Гору пак се поклони цару, а ослаби владичину страну. Онда је Бркић уступио власт црковну над приморјем владици Сави и његовијем насљедницима.

 

Још је и то ушутило сваког противника Шћепанова кад Новљанин Џаја посла цару на дар шарену прекоморну тицу налик наше сојке, која дречећи викаше из свега гласа: цар, цар, цар, како је бијаше Џаја научио. У Црној Гори у то доба није се знало да има тица које говоре, пак се свако дивио и чудио гдје и тице стадоше звати Шћепана царем.

 

Већ су били у Цариграду склопили уговор велики везир и посланик млетачки Ђустиниани да заједнички ударе на Црну Гору. Млеци ће послати сувоземну војску и броде у Боку Которску и поставити логор пред Котор и Будву и тако сметнути Приморцима да притекну Црној Гори у помоћ, а робље да не слази преко врха. А Турчин се обвеже опремити до сто тисућа војске у три раздјела, први средином Црне Горе на Бјелопавлиће, други деснијем крилом на Катуњане, а трећи преко језера на црмничку и ријечку нахију.

 

Но у то доба нијесу у Цариграду имали, а Бог зна имају ли и данас, какав земљопис, пак нијесу знали Турци ни сами камо иду. Зато углаве да се договоре провидур которски и паша скадарски Махмут Бушатлија, потурица, старином Црнојевић, кад, како и камо да ударе. Махмут окроји облик пак зовне архимандрита Дебељу Баранина те га опреми у Котор с листом. Но Дебеља, душом Србин, у потаји препише лист пак га по уздану човјеку управи на Цетиње Шћепану на руке.

 

Препане се Шћепан и жив умре кад прочита лист, пак измјери умом сву опасност. С једне га стране тиштјаше своја судбина, а с друге га гризаше свијест о погибији коју је зготовио својом беспамештином. Хоће ли, неће ли, одлучи казати протопопу Абрамовићу лист и ко му га посла. Прото се поче ситан смијати. «А које су то главе писале? - рече смијући се. - Зар хоће да напријед погоде гдје ће ко ногом стати и метериз градити? Ја нијесам никад могао ни помислити да сметенило може дотле допријети да човјек среди бој као свадбу, да забиљежи војсци мјесто, а не зна гдје ћу ја с мојом; да опредијели што he узимати и притискати као да смо ми припасали куђеље. Ја се све бојим да није ту какве пријеваре. Могло би ласно бити да су ни поставили то писмо како ћемо их чекати гдје неће доћи, пак да нас умину. Ти царе, нијеси вјешт нашијем бојевима, јер смо их ми навикли сновати на крвавој пољани крвнику у очи, пак ту одлучимо како ћемо ra затијецати и разбити. Пусти ти нас да се држимо старе наваде пак ћеш виђети гдје he се Турцима гроб ископати.«

 

Највиша је мука била оскудица пушчаног праха. Млечићи забранили износ с мора сваке ратне справе; позатворали дућане гдје се продаје олово, прах и кремење; и прогнали пушкаре, Херцеговце и Арбанасе, да не поправ љ ају оружје ни црногорско ни приморско. Бивало је нешто праха пушчанога у манастиру Брчели под Његалицом, но затворено у рђавим судовима а натрпано под влажнијем и отсојнијем сводом било се закисло и готово покварило. Бадава га сушили на сјеверу по гувнима, пак и на гвозденијем сачима у пећима, боље ништа. Пошљу по прах у приморје, али се приморац сваки препао и скаменио осим једног срдара рисанског Петра Ћеловића, који им изручи три мазге, и то плати главом, јер га Млечићи отрују крадимице у ракији.

 

Тек отвори вријеме, а гора се лишћем обуче, свали се војска преко Кома и Васојевића пак обухвати Пипере, Куче и Бјелопавлиће, све до обале ријеке Мораче. Ту је војску предводио Караман-паша дукађински. У исто вријеме дође возом уз језеро Махмут-паша скадарски пак се утабори на Виру да преплови Црмницу. Трећа војска под управом Осман-паше, везира босанскога, слеже се од нишицке Жупе до Грахова. Сва је ова војска бројила сто хиљада момака по казивању истијех Турака. Румели ва- лиз из Битоља дође да је заповиједа и сједијаше у Спужу при Морачи.

 

Млечићи су дуго рамњали, као да ће их сном проћи. Најпослије не мога им бити од страха турскога да не окупе неколико војске, пак се утаборе у буљанскоме пољу на Царинама. Одатле почну сипати мито, да добаве жива Шћепана или барем патриару који је сједио у Грађанима у Црмници. Проспу новца доста, а тијем двјема не нахуде.

 

Влада метачка није хтјела пропустити ову згоду да не педепше неколико својих људи из три опћине, а то обичном пријеваром и вјероломством.

 

Није могло бити народа на свијету тврђега у заданој вјери што српскога. Кад изгуби своју неодвисност и спусти се у хајдучке борбе за слободу, није никад ни Турчину превјерио задану ријеч. Ако је ова поштена и јуначка врлина на многијем мјестима гдје Срби живе данас смалаксала, то се приписује срамотноме примјеру онијех који су ш њима химбено владали.

 

Генерал Иван Ђустиниан, који сједијаше на галији под Будвом, посла кнеза Марка Љубановића из Грбља и генерала Рада Краповића из Махина, да помоле главаре од три опћине да дођу на с a станак, и да им даду бож ју вјеру да им бити неће ништа животима. Ова двојица углаве станак на пелинскијем рудинама у Грбљу, и дођу у урочени дан од опћине браицке кнез Никац Мартиновић, Жмуро Стојановић и један Рајковић, од побор ске кнез Марко, Васо и Ђукан, сва три Зеца, а од махинске Марко Кне жевић, Савић Борета и Андрија Дулетић, а пред свијем калуђер Јосиф Вукићевић. Иван Ђустиниан обећа свакоме опроштење, пошто је Шћепан дигао из Махина, осим Марку Тановићу и Вуку Марковићу, који су пошли за њим да га дворе. Још рече Ђустиниан: »Ми смо довезли нешто војске да вас бранимо од Турака, јер смо се побојали и тешко забринули за ваше здравље, да вас Турци не опале кад продру преко Црне Горе. Кад по шљем за вас, дођите у манастир Свете Госпође да се кунете, и да душом и срећом присегнете бити вјерни Светоме Марку; а ево вам сад оклевштине свакоме по педесет жутијех дуката«.

 

Једно десетак дана иза тога призове их опет под Махине да се куну , и ту дође на његово звање владика Арсеније Пламенац. Кад у цркви да целивају иконе и да чују клетвене молитве, околи војска дуждева манастир, пак их све повеже, осим Андрије Дулетића, који брзином нога омакне уз оне поточине да га нијесу ни зрна из пушке достигла. Све девет горе поменутијех онако везанијех одвезну исто вече под Котор, и ту их без суда и без исповијести објесе о конопљу по галијама.

 

Исти дан војска рупи из убаха кроз три опћине и сажеже свијема куће опустјеле, а углове им лагумом обори.

 

Рекосмо негдје наприједа да су Млеци лукавством окрнули те три опћине Црној Гори. А сад је ред да кажем како се то случило. Петар Бубић Будванин купио једнога парипа у владике цетињскога Висариона Баице. Парип осми дан ослијепи, пак је Бубић тражио да му владика врати новац. Владика не шћедне на то пристати, а Бубић прве гладне године, кад је од суше род изгинуо, подмити Махине, Поборе, Браиће, Угњане и Бјелоше да се Млецима предају. Они гладни слакоме се и потпишу предају. Бјелоши и Угњи, тек им жито роди, поврате се владици, а три опћине остану силимице под Млечићима, док се та отимачина на Пожаревачком миру договором султановијем позакони.

 

Послао једном на дар Шћепану ракије и сухијех смокава неки Цеко Стефановић, родом Подгоричанин, а стојбином Будванин, човјек провртник и претргарица. Једно га вече усред поноћи дохвате и пристисну у постељи Млечићи, пак га пред зору зајме везатијех руку пут Котора, гдје га суд трећи дан удави. Имао је Цеко лијепу и прикладну жену, ћеру Арса Ђокнића, која пође за мужем у Котор и изађе пред провидура да тобож оправи или испроси мужа. Срамотни провидур, кад угледа ову женску главу , заборави на своју част и на човјештво, пак јој га обећа даровати ако она ш њим преноћи и мужа превјери и обешчасти. Зажари се Стана као паприка, пак окренувши провидуру леђа, рекне: »Дражи је мени мој образ но муж и син, пак их оба објесио сјутра, не дам поштења у мито, то су млетачки откупи« . Ова се женска и данас спонаша по народу, и памтиће је док не преокрене обичајем. Да је Цеко био браственик и земљак, не би Млечићи на њ уложили, као што нијесу на многе друге руку ставили који су дарове слали Шћепану . Но је Цеко био туђица, пак се слаб суд на омечицу појуначи.

 

Турски војсковође нијесу били међу собом сложни. Паше босански, дукађински, и арбанашки, српске потурице, гледали су кривијем оком гдје им заповиједа сераскијер, познавали су тегоћу рати с Црногорцима, знали лијепо да су Млеци из лукавства омотали Турчина у ову рат да таре силе о стијену; омилили им хареми и талагајност пак одмицали и дуљили, е да се султану и беглербегу додије. У пет недјеља крвавог боја сриједом Црмнице и покрај Чева не могаше Турци ступити ни хромице, а камо ли да се састану три војске на Цетињу, како је углављено било. Војска турска није имала довољно пиће, јер кроз оне планине кршовите и беспутне нијесу могли преносити брашенице, а без воде удари болест и помор. Пљенова и плачкања није бивало, јер су заран Црногорци пренијели усред своје земље све жито и покућство да се не ометају. И чисто да им није праха нестало шћаху једно јутро по магли разбити Турке покрај Велестова да се од њих не поврати ни пиличник.

 

Шћепан је живио у Бјелошима, у једној торини под Соколом, пак се хранио сиром и млијеком, владика Сава на Стањевићима, а патријара Бркић у Грађанима. Сва је мука падала на Тодосију. Шта да се ради без праха? Бајо Гавриловић Цуца потхвати се пред главарима да ће затећи само- тридести карван турски од Клобука и отети џебану, ако главарима пође за руком уставити бој три дана. Тако уговоре спремити Тодосију и протопопа Абрамовића и Лаза Богдановића к сераскијеру да вјеру ухвате. Ова тројица дођу на Чево пак се стану с пашом Шуваљијом на прве бусије и ту утврде, руку на руку, да је вјера три дана док дођу код сераскијера и здраво се поврате на траг. Кад били под шатором сераскијера, посједају у околу један до другога. Сва три се нагнали стари и сиједи да би им и Турчин с грехотом учинио зулума.

 

Сераскијер надуте нарави, а кратке памети, стане од прве да тражи цара Шћепана жива или мртва, пријетећи да he све погњечити и попалити ако му га не предају. Тодосије умилитим гласом одврати: »Каквога цара, честити везире, цар је помазаник божји, Бог под Богом, а то је несрећа и скитница без мозга и без образа, пак се ш њим ругају несмотрењаци и милобруковићи. Да га видиш какви је то човјек, не би му жље помислио, но удијелио коју пару да се ођедне и прехрани. Да знам гдје је, бих ти га довео да се преобразиш кад видиш кога тражиш, на кога си ову силу скупио од које земља дркти«. Беглербег скочи као помамљен: »Ко ме смије питати што ћу ш њим да радим. Крили га не крили, ја ћу га наћи, ако све те ваше горе узрасту над облаке.« А Тодосије опет лагано прекрштенијех руку: »Неће га предат' Црногорци да је као жаба губавица, ни пљунути на гостопримство, ни превјерити уток. Ту ни нема, царска десна руко, ни славе ни јунаштва да удавиш ову шаку горштака. Но смо ми дошли да те кумимо хљебом царевијем да се мичеш с наше границе, и да ову сиротињу оставиш на миру. Цара на свијету нејма до једнога, Бог који је све створио и који ће све растворити.«

 

Сераскијеру се нешто ражали видећи јуначку простоту овијех стараца, пак се скамени и замисли дубоко. А паша Шуваљија, бијесни и тријезни Турчин, кад виђе да не проговара нико, заче он: »Ми смо сад чисто увјерени да не знате гдје се Шћепан дио, а да знате, би нам га предали мимо народа. И ја сам вазда мислио да је спрдња то крунисање Шћепаново. У вас, у Црногораца, кад људи полуде, народ их крсти царевима или свечевима. Но ви знате лијепо да се и нама хоће доста посла да се оправдамо пред султаном и девдетом. Наши и ваши злотвори припели то на високо, нашарали и излагали тек да се кољемо у томах. Кад се оволико војске свило да тражи једнога човјека, срамота је кад га не нађе, ругаће се свијет. Но све вас три стари и мудри, пак пронађите лијек овој главобољи, јер и нас срце боли да војштимо на ту сиротињу, која се збила у ову спилу да гладује и пати зло.«

 

Кад се прото Абрамовић сјетио да су Турци омечили, рече паши Шуваљији: »Покој има ко те је родио! ти знаш и наше јаде и наше тврдо-главство. Нијеси ти придошлица, но прави Србин. Колико је Црне Горе с мора на Морачу , и колико је по њој пећина и спила , тако ми , пашо , четверо јеванђеља, да спуштиш сву ту војску да слободно бирукају , не би Шћепана за три године нашли, а камо ли да га ми нађемо. Све што си, пашо рекао, све ти се сребром претворило. Ево нас три довели Брњаша, коња Шћепанова, којега му је поклонио патриара Василије, да га поклонимо сераскијеру на дар, и да му кажемо од стране цијелога народа да Црногорци признају да је најјачи цар на свијету падиша Мустафа. Ви ћете ове двије ствари принијети честитом девлету, како ве мудрост учи и како ће му бити слађе, пак he девлет рећи: »Ево Црногорци дадоше Шћепанова коња, пак би чисто и Шћепана да је гдје на виђелу . Преко тога познаше силу и моћ султанову и његово јако царство, што oд Косова јошт не изустише. Ово је велики добитак, који од Мурата до данас не би срећан стићи ниједан султан. Али кад примите ову нашу објаву и коња, да дижете војску с границе и да нас оставите на миру; ако ли нам огњиште не очистите, као да нијесмо ни дoдили ни говорили ништа.«

 

На то се распали беглербег, пак стане бручити протопопа на грдни начин: »Што је мени до коња лажицара, али султану да га ти и твој друг припознате силног и моћног? Хајте с крај мене да не превјерим, јер сте ми као ступац крви. Ја ћу наћи лажицара и казат' вам гдје страх лежи, каква му је мати. Сва се ова сила овђе укопала, трострука he доћи у походе тој лажици што сте окрунили. Што ја хоћу то хоће султан, што султан хоће то хоће Бог, који је предао падиши рају на аманет као осталу стоку.« Иждене их сва три, пак их паша Шуваљија угости хљебом и месом, а по ручку отпрати до прве страже црногорске.

 

Ту исту вечер, у прве кокоте, удари Бајо Гавриловић самотридести у тијесан кланац на турски карван, и отме дванаест бремена фишека у тестама. Посијече, преко тога, деветнаест глава пратње, пак се весело поврати на Чево у прозорицу.

 

У које дијељаху прах по војсци дође војводи Милићу улак с Цетиња и каза да је удрио гром и упалио једанак џебану турску и млетачку , на Виру прву, а у пољу будванскоме другу. Кажу људи да се то збило исти дан кад су Млечићи ваљали ћускијама олтар Светога Марка под Махинама и углове кнежевскијех кућа у трема опћинама.

 

Овај догађај обесели и похрабри војску, јер рекоше међу собом војсковође: »Ево згоде! Ражљутио се на њих Бог кад почеше ваљa ти свете трпезе.« Ударе сложно на сва три табора. На Виру Махмут паша, пошто опали село Годиње а оста без праха, ноћу превезе војску на отоке Врањину и Лесендро, пак сјутра-дан пут Скадра. Ко се не мога у чуњева укрцати, или се у језеру утопи, или погине. Паша босански, кад чу за погибију на Велестову, диже логор ноћу пак умаче без боја. Највише је поклаће било око Озринића и Пјешиваца што су Турци попалили у први мах. Црногорци раздвоје војску сераскијерову на троје, да једна другој не помаже. Један дио погине до трага, а други пријеђе ријеку без оружја, пошто му се половина удави, најпотоњи без боја омакне пут Спужа. Колико је изгинуло свега Турчина, није се никад право дознало, но су људи бројили до петнаест хиљада с утопцима. Црногораца је остало мртвијех свега боја пет стотина, али су љуто пострадали прво од паљевине, а друго што се те године није пожњело ни зрна жита.

 

И Млечићи дигну војску, задовољни да је Турска пропала на Црној Гори, а Шћепан очистио с њезина земљишта.

 

Ово се све случило од прoљећа до листопада године 1768, то јест откад је Шћепан из Махина предигао у Црну Гору.

 

IV

 

СМРТ ШЋЕПАНОВА

 

При крају годишта 1768, султан Мустафа III по наговору Вержења, францускога посланика, објави рат Русији. Почетком нове године опреми двор руски кнеза Ђорђа Долгорука у Италију, да би како отуд подигао Србе и Грке на Турчина. Долгорук се бавио у Италији готово три мјесеца под именом трговца Баришникова (јер господа често именом мијењају), док се деси у Напуљ с кнезом Војновићем из Новога. Овај, као знатни човјек , напути га да пође у Црну Гору , ту да се упозна с народом , и својом главом да завади Србе с Турцима. »Кад пукне пушка црногорска«, рече Војновић, »био здраво, неће из Арбаније, Босне и Херцеговине ни чељаде ни коњче султану на помоћ, а сусједни везири и паше једва чекају да се тијем оговоре«. Тако се укрцају на један брод трговачки, њих двојица и пратње тридесет друга, пак доплове под Спич једанаестог августа 1769. Спич је мјестанце врх мора, међу Будвом и Баром, са запади прво село турске Арбаније. Ту добре луке нема до жашва што га зову Чањ, пусто жало без жива духа. Путници се без страха искрцају на сухо, пак усред подне преко Созине допру у Бољевиће у дно Црмнице, и ту преноће код владике Арсеније Пламенца. Сјутра-дан дођу на Цетиње уз велику пратњу, и за три дана окупе главаре црногорске од све седам нахија. На скупштини Војновић прочита грамату царице Јекатерине, која позива народе грчке и српске да војште на Турчина за крст часни и лијепу слободу, обећавајући златна брда и долине ако надјачају.

 

Тодосије Мрковић, опорне нарави, зачне први говорити: »Ово је, честити кнеже, трећи пут да нас Мошкови подбадају на рат противу Турака, а вазда се без нас умирише. Ми смо љетос изгинули главама и имућем; јошт нам гњију у ранама најбољи јунаци, а многи осакатили; нећемо се за десет година окријепити и доћи на прву мјеру. Пошто навучемо на себе јаничаре и Малисоре, ви ћете се, кнеже, умирити без нас, а ми ћемо до краја изгинути. Немамо узданице ни у Срба ни у Грка, ни у Бугара, све је то живо умрло и на своју прошлост заборавило. Још нека нас Турци пособе, као што и хоће, биће тијесније и вама и Млечићима«. Још би старац подуже говорио, но му главари прекину бесједу: »Срамота је, оче игумане, корити нашу браћу Мошкове. Ми смо навикли злопатници, ми ћемо помоћи хришћанској царици што најбоље узмогнемо, само да нам дође праха и олова«. Тад им Долгорук да 500 дуката, а поша љ е 600 момака с мазгама да пренесу из Спича џебану, коју је довезао бродом у Чањ. Тако се скупштина обрадује и закључи да се на све стране започну задјевице противу некрста.

 

Прије нег се разиђе скупштина, загусте пушке уз поље као да је свадба. Хрпа се народа тамо нагне да види што би, кад ли Шћепан језди коња, а за њим иду око триста Дупиљана и Грађана пут Цетиња. Тек се приближи Шћепан манастиру почне и скупштина просипати ватру из пушака, а из гласа викати: »Ево цара из Црмнице, благо нам јутрос и довијека«.

 

Долгорук се снеби и смути, но га Војновић и Тодосије охрабре. Кад Шћепан изађе пред Долгорука, овај га упита чему се назива царем и вара народ. Шћепан није знао обезочити, но се препане и рече, да он није никада рекао да је цар, но Мали Шћепан. »Ја нијесам могао свијету затворити убрусом уста да ме не крсти како сам хоће«.

 

На покренута зеца свако пашче штекће. Неки Црногорци који су мрзили на Шћепана што их је глабљaо и корио, почну викати из гласа да је заслужио умријети. Пријатељи су се побојали прискочити Шћепану у помоћ од страха Долгррукова, пак и да се народ не искoље међу собом. Долгорук нареди да Шћепана обезоружају, пак га баци у поузану клијет врх своје собе, а клијет затвори кључем.

 

Ту исту вече скупе се на посијело главари, скамењени и јетки. »Камо ве главари«, викне прото Абрамовић, »та Мошковит оцрни нам образ. Какви је гођ Шћепан, ми га једном зацарисмо и дадосмо му тврду вјеру. Од њега се народ бојаше, а он цареваше јевтино. Ако погине Шћепан и ми ћемо уза њ који смо судили и господовали. Но отворимо очи и видајмо се док је радније«. А Лазо Богдановић: »Виђесте ли како га тури онај Мошковит врх себе у тамницу? Ја нијесам никад чуо да се сужњи затворају врх себе, но пода се. Да он није цар, не би га генерал припео да врх њега стоји. Али ко је виши он је свуда виши, било и у тамници. Донесе га неко чудо да га међу нама улови, да превјеримо и да се обручимо. Но хајде да га вадимо из оне клијети, ако ћемо и силимице«. И дигну се да иду, но поп Андрија Ђурашковић, меке нарави, скроти их. »Не лудујмо, но се разаберимо. Одвојмо се ми пет-шест стараца, пак пођимо код Долгорука и помолимо га да ни дарује Шћепана; пак ако нам га не пусти, можемо опако кад драго«.

 

На ту попову пристану сви, пак од њих се одвоје осмина, пођу код Долгорука, сниме капе, а проговори Ђурашковић слаткијем гласом: »Дошли смо, свијетли кнеже, да те лијепо помолимо од стране народа, да нам пустиш Шћепана. Ти нас завади Турцима пак ћеш брзо, ако бог да, у Русију , а ми остадосмо сиротни и бесудни. Ко је год тај Шћепан, он је нам добар и нуждан, ми без њега не можемо стезати народ, ни боја бити с Турцима. Ако си га наумио расцарити или одвести са собом, носи и ово праха што си донио, да се не огријешиш, јер ћемо се ми ш њим поклати једно другога. Владика је стар и немоћан, а нам се хоће гвоздена рука да управља народом, који живи на кремену од пушке. Да није било страха и уредбе Шћепанове, данас би хоџа викао с овога манастира. Он умири племена а потакну јуначко поштење. Са Шћепаном све што обећасмо испунићемо, а без њега ништа!«

 

Долгорук се нађе на муци, као сва она господа што нијесу обични чути слободну и искрену ријеч, но лажи и претварања. Пошто се договори с Војновићем, отпусти Шћепана, дарова му официрско одијело, капу и мач, пак га остави као господара црногорскога да га свако слуша и да му је покоран. »Ја га свакако шћах пустити, - рече Долгорук смијући се - јер сам познао да је разборит и приљежан, али сам га хтио кушати и ш њим се боље упознати«.

 

Весели Црногорци гдје им Долгорук потврди господара, а пуни праха и олова, ударе на сусједне Турке и донесу на Цетиње многе главе посјечене. Тако виђе Долгорук својим очима гдје се начеше задјевице и крвљења, пак кад дође зима на врат, посла Војновића у Боку да добави брод да иде у Грчку и тамо да се прекрца на ђемију Орлова. Једно вече мраком сађе Долгорук с пратњом у Грбаљ. Ту се укрца у Јаз под Мрчевијем Пољем на брод Лазара Јанковића Новљанина са свом пратњом и поведе са собом патриару Бркића, кнеза Војновића и Марка Тановића, а Вуко Марковић обезуми и не шће селити.

 

Допрати ту господу Шћепан су сто Црногораца, пак кад се брод од краја отисне а спусти једра, врате се преко Стањевића у Црну Гору. Кад били у свињишкој гори, помоли Вуко Марков Марковић Шћепана да га пусти поћи до Лапчића да види својтину. Злом срећом нагази Вуко на пандуре дуждеве, који га баце под огањ и одведу мртва у Будву. Кажу да су га просочили Бубићу за мито исти му сељани.

 

Вративши се Шћепан на Цетиње постави суд од дванаест људи прибранијех, који исти дан осуде на смрт Шуја Радановића Доњокрајца, убицу свог брата. Кад се народ ујарми и стегну, и данас се повиједа да је Шћепан просуо неколико дуката по путу његушкоме, и да су овако стојали пусти без прекида три недјеље дана, да их нико не таче.

 

Новцем што је Долгорук оставио на Цетињу почне Шћепан градити пут с Ријеке у Црмницу. Прискочи му зли час, пође да види рашта се утјешила једна мина што су минаџије укопали у станцу камену; кад се примакне, мина упали и љуто га обрани по животу , да је боловао годину дана у манастиру брчеоскоме, и како кажу , оћорио у једно око а охромио у једну ногу.

 

Замјерили се године 1771. Дубровчани у Грчкој војводи русинскоме Орлову, који је зато пријетио у Италији дубровачкијем људима да ће им оборити град. Кад чују господа дубровачка, домисле се опријатељити са Шћепаном да их с Орловом мири, пак му пошаљу на дар посластица, вина, ракије, воска, свите, богато одијело, оружје и једну позлаћену носиљку . Шћепан прими у Брчели дарове и обећа Дубровчанима да ће смекшати Орлова, но у исто вријеме пише госпоштини да му поврати благо и закладе што је оставио у Дубровнику на сахрани Ђурађ Бранковић Смедеревац године 1440. кад га и ту Мурат гоњаше. Господа пошљу оружје Ђурђево и све што се при њима налазило, осим старинскијех писама и отпишу Шћепану да код њих није ништа изостало Ђурђева.

 

Иза тога Дубровчани даду двјема војводама црногорскијема и староме игуману Тодосију пролазак, и превезу их бродом на ђемију Орлова у Грчку . Сва би три Турци посјекли да их нијесу Дубровчани провели својим људима преко Херцеговине, а не би ни од Млечића смјели до Орлова доћи, да им нијесу Дубровчани били пратиоци и бранитељи.

 

Нешто с тога узрока, а нешто зато што су Мошкови надјахали Турке и сав Крим примили, Орлов се на Дубровчане омечи, и тако се она три Црногорца здраво поврате с даровима кући.

 

Као што је игуман Тодосија напријед погодио, Русија се помири са Турчином без Црне Горе, нити се уврсти у уговору мира кајинарђинскога, склопљена 10 јунија 1774, ниједна ријеч о Црној Гори. Зато султан нареди Румели-вализу да опет војшти на лажицара, који је сметнуо да крајине и окрајци не шаљу на Крим војску.

 

Кад се године 1771 ранио Шћепан, прибави он код себе једнога Грка да га служи и двори: он га је видао и привијао му ране, кухао и прао, бријао и шишао, и сваки други измет чинио године три без прекида. Он му се тако умили и удвори да га је Шћепан љубио и вјеровао преко икаква Црногорца. Звали га људи Станко Паљикарда, али Бог зна је ли му ово било право име, или су му га надјели или се тако сам прозвао.

 

Једно јутро нагнали се сами они два у ђелију манастирску. Шћепан рече Станку да га обрије. Или је Станко на то одавна мислио, или му је онда на ум пало, или, како народ повиједа, подмити га Махмут паша скадарски, тек догна бритву до гркљана Шћепанова да га подбрије, задубе гвожђем, прекине му лијетњак и догна тилут до вратнијех жила. Покупи по кући оружје и што је било најбољега, пак изјаше коња Шћепанова и побјегне у Скадар. Тамо га паша обдари и дочека с великом славом.

 

Шћепан Мали, и по свједоџби дуждевијех људи, и по писмима Долгоруковијема, и по казивању врсника му , био је човјек здравог разума, умјерене речитости, врле разборитости и доброга срца. Говорио је јасно и отресно. Највише се старао да мири народ, да претијеца зла и да искоријени освету. Био је штедљив, а не тврдица, ни пусторук, ни лаком. Живио је о малом у манастиру као калуђер, и његове су осуде биле праведне и беспристране. Да се није рањивао и да је био бољега здравља, чисто био би Црну Гору уредио и зар обновио стару кнежевску власт.

 

Ко је био и одкуд је био, није се никад право знало, али, по казивању Махина, најприличније је да је био лијечник из хрвацке границе презименом Рајичевић.

 

У пет година његовога господарства доста је муке и губитка пропатила Црна Гора и Приморје од Турака и Млечића. Али правога напретка без муке нема!

 

 

 

manji grb poboricom.gif?1373014976399