Стјепан Митров Љубиша је рођен у Будви, у Паштровићима, последњег дана фебруара 1824. године. Отац му се звао Митар, а мајка Ката Брдарева, обоје су били родом из Паштровића, одакле је Митар породицу преселио у Будву. Након очеве смрти, Стјепан је остао сироче са непуних четрнаест година, на врло сиромашном имању. У Будви, као и у целом Приморју, у то доба није било још ни једне основне школе на народном језику, па је и Љубиша морао да школовање почне на италијанском. Чекао га је тежак живот у породици без оца, па није могао да се много посвети школовању. Невоља га је приморала да буде самоук и да се на тај начин спрема за практичан живот.
Године 1843. постаје општинским секретар у Будви. У целом Приморју је у то доба владала италијанска култура, па је италијански језик владао у целој јавној управи: у судовима, у општинама и у свима надлештвима. Принуђен својим званичним послом да често пребира управне и судске законе, Љубиша их је у кратко време изучио тако исцрпно да су к њему долазили, као каквом адвокату, сељаци из читаве околине, којима је он састављао судска акта и бранио их пред судом. То његово самоучко правничко знање признала је касније и сама аустријска влада, кад га је решила дужности да полаже државно-правне испите и именовала га јавним бележником.
Године 1860. Љубиша ступа као посланички кандидат за државни сабор у Бечу. 1861. постаје члан далматинске депутације, која је водила преговоре при банској конференцији у Загребу. Од 1861. до 1876. године био је посланик на далматинском сабору и царском већу у Бечу. 1870. постаје председник далматинског сабора, у ком својству је остао до 1878. године када су га са места председника оборили лични противници, подупрти клерикалном фракцијом тадашње Народне странке, на чијем је челу био чувени поп-политичар Дон Мијо Павлиновић.
Доба између 1870. и 1878. године Љубиша је провео у Задру, као председник далматинског сабора. Смрт га је (23. новембра1878) затекла у Бечу, одакле је 1885. године пренесен у завичај.
Stjepan (modernist: Stefan) Mitrov Ljubiša (SerbianCyrilic: Стјепан Митров Љубиша) (29 February 1824, Budva, Austria-Hungary – 11 November 1878, Vienna), was a Serbian-Montenegrin writer and politician. He is famous for his unique short stories, generally ranked among the masterpieces of Serbian literature in its day. These stories are also a symbol of the Serbian rebirth, both for its patriotic message and because it was a fundamental milestone in the Serbian language reform.
Родио се у Будви пошљедњег дана мјесеца фебруара 1824. Будући му оцу мрла дјеца у повоју, градске бабе гаталице напуте му матер (Кату Брдареву из Грбља) да одложи на раскршће прво мушко дијете које роди, како би му се нашла намјерна кума. Кате послушала бабе и родивши Стефана, баш кад се је раздвајала ноћ с даном, предаде га јошт некрштена некој старој примаљи, омотана у сукненијем прњама, да га изложи на улици. Била је ту ноћ жестока смрзлица, а бура зујала да отпада нокат од меса. Наступи у оној невиђелици човјек путник ногом до чеда, и ваљда би га погазио да примаља иза угла не завикне: "Прими, куме, Бога и светога Јована!" Тај је намјерни човјек био новорођену крштени кум.
...............................................................................................
Митар Љубиша, отац Стефанов, а син Лукше, тајника опћине паштровске, провео је малтене читав вијек на мору, био је поштен и разборит човјек. По његовој смрти остао је Стефан сираком од непунијех четрнаест година на танку имутку, на старој матери и на млађој сестри. Јединац у мајке, Стефан је био пропуштен и прохирен; приспио четрнаестој години, није знао готово ни азбуке, јер у то вријеме у родноме му граду није било уредне школе, а ону која је била Стефан је мало или нимало походио. Но, оставши сираком, одаде се живо к науци, таквим успјехом да га видимо самоука постати г. 1843, тајником опћинским у Будви, а г. 1848 као кандидат на бечком Установљућему Сабору (Реицхстаг).
У бокешкој скупштини о духовима г. 1848 Стефан је говорио на корист уједињења троједне краљевине, а против избора и шиљања заступника у Беч, и његов је предлог био једногласно примљен. Из његова дуга говора на тој скупштини вадимо ове ријечи: "Као што поједину човјеку прије свега треба да се стече биће пак да располаже начином како да у свијет живи, тако и једноме народу треба да се стече биће, пак да расположи какве му уставне слободе пристоје. Наш народ у овој покрајини нема бића, јер је угњетен од италијанштине, пак би било по њ излишно, сувишно, а и доста смијешно да без властитог народног бића гради себе којекакве тудђе аљине. Нас је Аустрија, против своје сопствене користи, висе поиталијанила у тридесет година, него ли Венеција у четири вијека! Развитак народности, равноправност вјере и језика, не може се код нас озбиљно ни премислити без неког материјалног јемства, а то јемство наћи се може само у уједињењу троједне краљевине под сјајном хабсбуршком лозом, којој су се оци наши добровољно одали и које ћемо се ми вјерно држати."
Нешто стога, нешто јер је настојао да уведе народни језик у јавни живот и да се укине полицијна наредба г. 1828, по којој је била принуђена већина православнијех Бокеза да беспослицом слави католичке празнике, Стефан је био освађен и гоњен за цијело вријеме Бахове реакције. Карактеристичне су ријечи које је генерал Мамула о њему рекао: "Највиши је гријех Љубишин, што хоће да уведе у Боку равноправност језика и вјера".
..................................................................................................................
У Боци, преполовне сриједе, 1878.
А.....
(С. М. Љубиша - Аутобиографија)
Постоји више података о датуму Љубишиног рођења.
Љубиша у свом »Животопису« тврди да је рођен у Будви »посљедњег дана мјесеца фебруара 1824«. Тај датум све доскора није оспораван.
Према подацима из Извјештаја Ниже основне школе у Будви од 1. септембра 1834. рођен је 6. марта 1822. године.
Из Књиге вјенчаних Парохије св. Тројице, бр. 27-1/1 за 1844. годину , сазнајемо да је рођен 23. фебруара 1822. године у Будви. Подаци из ова два извора слажу се, разлика је само у календарском обиљежавању времена.
Имајући у виду да је податак из школског извјештаја писан када је Љубиша имао 12 година, оправдано је 23. фебруар 1822. године сматрати као датум његовог рођења.
Још један податак о датуму Љубишиног рођења постоји у црквеном анаграфу Св. Тројице у Будви. Сви чланови Љубишине породице уписани су у анаграф приликом одјаве из Будве и селидбе за Задар. За Љубишу је наведен податак да је рођен 23. децембра 1820. године у Будви.
Парохија св. Тројице нема књига рођених прије 1825. године, па се не могу провјерити подаци о дјеци која су се рађала у браку Љубишиних родитеља, а која су умирала »у повоју«. Љубишина сестра Ђована рођена је 5. маја 1825., а друга сестра Ђулија, 23. априла 1827. године.
Љубишина сјећања из дјетињства о школовању допуњена су тачним подацима из архивске грађе. Било му је шеснаест година када је остао без оца. О томе Љубиша у »Животопису« каже: »Јединац у мајке, Стефан је био пропуштен и прохирен; приспио четрнаестој години, није знао готово ни азбуке, јер у то вријеме у родноме му граду није бивало уредне школе, а ону која је била Стефан је мало или нимало походио«.
Прва јавна Нижа основна школа основана је у Будви јула 1831. године и имала је два ступња првог разреда - нижи и виши. Прије отварања ове школе дјецу су обучавали приватни учитељи Антун Којовић и други.
Љубиша је 13. марта 1832. године полагао испит за први семестар првог разреда вишег ступња и из свих предмета показао одличан успјех. Имао је тада десет година. На крају другог полугодишта на испиту није био тако успјешан, вјероватно због чешћег изостајања са наставе (20 оправданих и 9 неоправданих часова) .
Школске 1832/1833. нема података о Љубишином школовању у Нижој основној школи.
Наредне 1834. године, у марту мјесецу, као редовни ученик другог разреда полаже први семестар пред управитељем Ниже основне школе Лоренцом Лоренцијем и привременим учитељем свештеником Луком Антуновићем и показује одличан успјех. Настава се изводила на италијанском језику, а вјеронаука на српскохрватском. Ученица није било. Други семестар другог разреда је положио у августу 1834. са одличним успјехом. Имао је тада дванаест година.
Припреме за полагање трећег разреда трајале су до 1840. године, када ће, као осамнаестогодишњак, приватно полагати трећи разред при Вишој основној школи у Котору. У међувремену, измјеном прописа морао је посјећивати наставу у празнично-недјељној школи у Будви. Тако је 1834. године поново полагао други разред ове школе и из свих предмета показао одличан успјех и био најбољи ученик.
Школске 1834/1835. завршио је први семестар другог разреда а наредне године је паузирао. Тек 1836. завршава други семестар другог разреда, такође са одличним успјехом.
О Љубишином даљем школовању постоје документа из школске 1840/41. године. Сачувана је његова молба Инспекторату у Котору да му се одобри полагање трећег разреда основне школе. У молби наводи разлог да је постављен као чиновнички приправник у Општини и да му је неопходно да положи трећи разред.
Као »узорном младићу« дозвољено му је полагање и пред комисијом Окружног инспектората, коју су сачињавали Антун Башић, Вук Поповић и Иван Боргес, Љубиша је све испите положио са одличним успјехом. Тиме се завршава његово редовно школовање.
Упорним радом Љубиша је, благодарећи својој изванредној интелигенцији, стекао широко образовање.
РАД У ОБЋИНИ БУДВАНСКОЈ
..................................................................................................
Више од четврт вијека Љубиша је радио у Обћини будванској налазећи се на разним дужностима, почев од приправника па до начелника Управитељства. Најдуже је радио на дужности секретара општине.
Почео је као приправник 1834. године, када му је било свега 12 година. Радио је бесплатно и истовремено похађао први и други разред Ниже основне школе у Будви.
..................................................................................................
Општинска администрација вођена је на италијанском језику.
..................................................................................................
По конкурсу који је расписан почетком 1843. године за мјесто секретара општине званично је изабран и постављен на мјесто секретара општине. Докуменат о његовом избору садржи главне карактеристике његове личности и оцјену рада и у њему се, поред осталог, каже: »Од 1834. г. кандидат Љубиша ради бесплатно као приправник, а неколико пута и као вршилац дужности секретара. Он је несумњиво доказао да је поштен, дискретан, покоран и способан и код доље потписаних је стекао повјерење и наклоност.
...............................................................................................
Послије избора за посланика у Далматинском сабору и Царевинском вијећу Љубиша је и даље обављао одговорне дужности у општини све до 1870. године када је изабран за предсједника Сабора и преселио се из Будве у Задар.
ПОЛИТИЧКИ ЛИДЕР БОКЕ И ДАЛМАЦИЈЕ
Политичку афирмацију стиче на познатој Бокешкој скупштини, одржаној 13. јуна 1848. године у Прчању. Записничар је Скупштине и активно учествује у њеном раду. Пред главарима и изабраницима цијеле Боке иступа са програмом, за чије he се темељне принципе борити у току читаве политичке каријере, имајући пуну подршку својих бирача. »Наш народ у овој покрајини нема бића, јер је угњетан од италијанштине... Нас је Аустрија, против своје сопствене користи, више поиталијанила у тридесет година, него ли Венеција у четири вијека«, - говори Љубиша на Скупштини. Из тога проистиче и његово главно политичко опредјељење: борба за равноправност језика, за увођење српскохрватског језика у школама, администрацији и судству, равноправност вјероисповијести и економски развој и просперитет Боке и Далмације.
..................................................................................................
На фебруарским изборима 1861. године изабран је од стране бокељских општина за посланика у Далматинском сабору. Исте године Сабор га бира за посланика у Царевинском вијећу (Reishastag) у Бечу.
..................................................................................................
Дан 30. август 1861. године остаће забиљежен у Бечком парламенту тиме што је Љубиша говорио на језику свога народа и тиме изазвао изненађење свих присутних и шире јавности. Тиме је фактички увео равноправност језика у законодавној скупштини.
.................................................................................................
Његове везе са Цетињем и Београдом остварују се разним каналима. Књаз Никола га прима на Цетињу 1869. године са почастима и са њиме сатима разговара насамо. Са Јованом Ристићем размјењује поруке преко посредника и поверљивом кореспонденцијом.
Бокељски устанак 1869. године био је велики испит и искушење за Љубишу . Кроз парламентарну дјелатност он је настојао да не дође до примјене Закона о ландверу у Боки. Покушавао је да спријечи устанак. Заједно са генералом Родићем допринио је његовом смиривању. Послије потписивања мира са устаницима Љубиша је у Бечу подвргао најоштријој критици владу и Вагнера, оптужујући их за злодјела која су починили палећи и рушећи куће и цркве, убијајући дјецу, жене и старце. Одбацујући покушаје да се за побуну окриви Црна Гора и шире залеђе, он је навео 12 владиних грешака које су довеле до устанка. Његовим залагањем добијена је знатна помоћ за обнову порушених кућа и цркава, а сам цар је поклонио 50.000 ф. за ту намјену. Влада је била принуђена да поднесе оставку.
Године 1870. поново се састаје са књазом Николом и с њим води разговоре око припремања црногорског устава.
Избори 1870. године су велика проба за Љубишу , али он и овога пута добија подршку својих бирача. Изабран је за посланика у Далматинском сабору у име цара и именован за предсједника Сабора на шест година. Истовремено га Сабор поново бира за посланика у Царевинском вијећу. Избором за предсједника Сабора, он је преузео и дужност предсједника Земаљског одбора.
Послије дуге и истрајне борбе, полемика са епископом Кнежевићем и писања Меморандума, Љубиша је успио да се у Котору установи посебна православна епархија на челу са владиком. Тако је Бока издвојена из надлежности далматинске православне епархије, што је било у складу са њеном традицијом и повезаношћу са Црном Гором. Испословао је да се у Кривошијама огради нова школа, а у Рисну и Кастел-Ластви (Петровцу) пристаништа.
..................................................................................................
Године 1873. послије распуштања Рајхсрата, на новим управним изборима Љубиша је поново изабран као бокешки заступник у Далматинском сабору и као бокешки представник у Царевинском вијећу. Његов избор подржавао је »Глас Црногорца«, званични орган црногорске владе.
Године 1875, уз Љубишино залагање и утицај, дошло је до посјете цара Фрање Јосипа Далмацији и Боки. Љубиша је био стално у његовој пратњи.
Расцеп у Народној странци, изазван, поред осталог, и промјеном Љубишиног става око питања присаједињења Далмације Хрватској, послије увођења дуализма, створио му је много противника који су на све начине жељели срушити његов ауторитет, служећи се клеветама и неистинама и користећи том приликом и добијање концесије за изградњу далматинске жељезнице.
Врхунац те подвојености и оптуживања изражен је на изборима 1876. године. Љубиша је заједно са Лазаром Томановићем изабран у редовном поступку гласања у Боки. Подршка бирача није изостала, упркос великој пропаганди против њега и напорима противника да осујете његов поновни избор. Нешто раније, главари Кривошија, преко листа »Земљак« , му поручују: »Слиједи путем којим слиједиш, на злотворе Твоје и наше немој главу обрћати...«. Не треба заборавити да му ову поруку шаљу главари и вође устанка 1869. r. Није ни овога пута изостала пуна подршка Цетиња. Међутим, када се приступило верификацији мандата у Сабору, оспорена је процедура његовог избора и приликом гласања већина је била да се поништи његов мандат. Љубиша је том приликом одржао познати говор, који је представљао одговор његовим противницима, и открио све закулисне радње уперене против њега. Он је све то сажео у реченици: »Ја знам да ви мене не трпите, јер сам Срб православне вјере«, и даље додаје »Мојим нападачима давали су најбољи одговор моји бирачи, кад су ме шест пута бирали својим заступником«.
Послије поништења мандата остао је и даље посланик у Царевинском вијећу, припремајући се за рад биљежника у Котору.
Залажући се за културну аутономију, у остваривању политичких циљева Љубиша се задовољавао појединим политичким и економским уступцима које му је чинила аустријска влада, а питање ослобођења наших народа повезивао је са јачањем независности Црне Горе и Србије.
ПУБЛИЦИСТА. ПРЕВОДИЛАЦ. КЊИЖЕВНИК
Као писац, Љубиша се прво огледао у публицистици. Beh 1838. године видимо га као претплатника на Вукову књигу Црна Гора и Бока Которска, а нешто касније на Ковчежићи и Српско-далматински магазин.
Први рад Општество Паштровско у окружју Которском објављен му је 1845. године у Српско-далматинском магазину.
На основу полицијског извјештаја претпоставља се да је у периоду 1853-1855. био дописник бечког листа »AGRAMER ZEITUNG«. У извјештајима »Са црногорске границе« саопштавао је главне вијести о догађајима у Црној Гори. Таквих дописа има 18.
Публицистичка дјелатност је тијесно повезана са Љубишином политичком активношћу у остваривању великих амбиција на том пољу.
..................................................................................................
Чланке и друге прилоге је објављивао у »Народном листу«, који је излазио у Задру, »Cittadinu« у Трсту, »Позору« у Загребу, новосадској »Застави«, »Српској зори« у Бечу и др. Љубиша је највише својих прилога објавио у листу »Земљак«, који је покренуо заједно са Данилом и другим сарадницима 1873.
..................................................................................................
Почео је са преводима дјела италијанских писаца које је читао у оригиналу. Тако је 1862. године у задарском »Народном листу« објавио одломке из неколико Ариостових сатира и Хорацијеве Оде. У »Јавору« за 1862. годину објављује, такође, Хорацијеве Хвале сељачког живота, а Ариоста у »Вили« 1868. и у »Народном календару Матице далматинске за 1873«. Из Дантеове Божанствене комедије превео је и објавио 1867. у »Дубровнику«, забавнику Народне читаонице, одломак Смрт Уголинова.
У рукопису му је остао превод Салустија Ћ. К. Са заклетва Kaтaлине.
Инспирисан великом побједом аустријске флоте над италијанском код Виса 1866. године, у којој су видну улогу одиграли далматински морнари, Љубиша је у десетерцу, у духу народне поезије испјевао и објавио исте године у Загребу дугу епску пјесму Бој на Вису. То његово једино поетско дјело посвећено је барону Франу Филиповићу. Штампана су два посебна издања - латиничко и ћириличко.
У Љубишином књижевном стваралаштву 1868. година заузима посебно мјесто, јер управо те године почиње са објављивањем својих приповијести, које му доносе заслужена признања све до епитета »Његош у прози«.
А Његоша је Љубиша изнад свих писаца волио и цијенио. Види се то из његовог текста Сени Петра Петровића Његоша II владике Црногорскога и списатеља славенскога, објављеног у Архиву за повјесницу југословенску у Загребу 1852. године, као и из предговора првом латиничком издању Горског вијенца, које је Љубиша приредио, а објавила Матица далматинска, управо 1868. године.
Шћепан Мали како о њему народ повиједа је прва приповијест објављена 1868. године у Дубровнику, у »Забавнику Народне читионице дубровачке«.
У »Дубровнику« за 1870. годину објављује приповјетке Продаја Патријаре Бркића и Кањош Мацедоновић.
Скочиђевојка. Повијесница паштровска на узмак петнаестог вијека, објављена је 1873. године у »Календару Матице далматинске« у Задру. Исте године објављује у »Праву« (Задар) три прилога Суд добрих људи, који су прештампани у задарском »Земљаку«.
Поп Андровић нови Обилић. Приповјест паштровска друге noловине осамнаестог вијека, први пут је објављена у »Дубровнику« за 1874. годину. Прештампана је у »Гласу Црногорца« исте године.
1875. година је Љубиши донијела велику радост и даљу књижевну афирмацију.
У Дубровнику је у издању Драгутина Претнера штампана као посебно издање прва његова збирка Приповјести црногорске и приморске. Објављено је шест приповједака и спис Бока Которска.
Први пут Љубишина проза објављује се у Србији, гдје он постаје популаран писац. »Отаџбина« му објављује приче:Проклети Кам, Крађа и прекрађа звона и Поп Андровић нови Обилић. Уредник »Отаџбине« Владан Ђорђевић први пут за Љубишу употребљава израз »Његош у прози«.
Задарски »Земљак« у наставцима 1875. објављује причу Проклети кам.
1876. приче објављене у »Отаџбини« са уводним текстом Бока, о трошку уредништва, појављују се као посебно издање штампано у Државној штампарији у Београду.
У забавнику »Дубровник« излазе двије приче: Поп Андровић нови Обилић и Крађа и прекрађа звона.
1877. »Српска зора« у Бечу почиње са објављивањем Причања Вука Дојчевића и у току године објављује 11 наставака.
Истовремено, уредништво »Српске зоре« Љубишина причања издаје и као посебне брошуре. Појавило се пет издања Љубишиних Причања(1-ХХХ).
Новосадска »Застава« доноси причање Ако лаже коза, не лаже рог, а »Орао«, велики календар, објављује причу Горде, или како Црногорка љуби.
- 1878. »Српска зора« наставља са објављивањем Причања Вука Дојчевића и доноси и Љубишину причу Скочиђевојка.
- 1879. Постхумно у »Српској зори« објављена три наставка, закључно са XXXVII Причањем Вука Дојчевића, затим приповијетке Поп Андровић нови Обилић и Суд добрих људи.
ПОРОДИЦА
У књигама рођених, вјенчаних и умрлих парохије св. Тројице убиљежени су подаци о члановима Љубишине породице.
Љубиша Стефан, син пок. Митра, вјенчао се са Софијом Ћеловић у Будви 5. октобра 1844. године. Софија је рођена у Будви 3. марта 1821. године, што значи да је била старија од Стефана годину дана. Њен отац, Јоко Ћеловић, добростојник, доселио се из Рисна, а мајка Пола, рођена Врчевић, по занимању плеља, такође је из Рисна дошла у Будву.
Стефан и Софија имали су у браку седморо дјеце и сва су рођена у Будви: син Љубомир рођен је 10. марта 1845. године, кћерка Драгиња -17. маја 1848., син Веселин Георгије - 20. априла 1851., син Димитрије Станислав (Митар) -23. јануара 1853, син Трифун Нико- 1. фебруара 1856., кћерка Јефимија - 19. јануара 1859., кћерка Љубезна Полексија - 11. августа 1861.
Породичне трагедије, недаће и немаштина пратиле су кроз читав живот Љубишину породицу. Колико је све то далеко од оних оптужби и клевета да се обогатио, најбоље се види из његових писама пријатељима и из других разних докумената.
Болест му је однијела четворо дјеце: седмогодишњи Љубомир умире 4. марта 1852. године, а само петнаест дана касније умире му и син Веселин, не напунивши годину дана живота. Трећи син Нико умро је у другој години живота 28. јула 1857. године. У писму чешком пријатељу Вацлаву Зеленију саопштава му да је умрла његова кћерка Драгиња у тринаестој години живота, а нешто касније пише (1862) да је његова сиромашна кућа још увијек болница... »Али ја који сам подигнут у школи немилосрдне судбине, знам да подносим стојички и ове ударе грома«.
Љубиша је често боловао, прележао је 5. мјесечну грозницу 1864. године, а читаво љето 1874. лежао је болестан у Задру. Мучиле су га бриге »што he бити од његове породице ако га уграби смрт, а до тада је није опскрбио ни доспио да обезбједи« .
Сину Митру, који је иначе био њежног здравља и слабог вида, укидају стипендију од 30 фјорина мјесечно, па га је послао » љута печална« кући у Будву.
Рачети пише 1870. године да нема пара за путовање у Беч. У другом писму саопштава да је вратио дугове од продаје земље и да вјерује да he се извући из материјалних тешкоћа. Послије селидбе породице у Задар, принуђен је био да прода своју родну кућу у Будви и то испод стварне вриједности. У Задру је живио са породицом у стану, али је ради обављања своје посланичке дужности често и дуго боравио у Бечу, гдје је одсједао у Хелеровом хотелу у Бургтассе 2. »Дође ми да пукнем међу овијем свијетом који нема ни душе ни чувства« - пише Љубиша из Беча 1873. године.
Посљедњу годину живота провео је углавном у Бечу. Први пут, љета 1878. допутовала је супруга Софија са кћерком у Беч »да се и оне прођу и разоноде« (Виловски) . Виловски у својим сјећањима детаљно описује Љубишин живот у Бечу и дружење са њиме и даје цјеловит портрет његове личности. Он је детаљно описао и посљедње дане Љубишиног живота. Мада се није осјећао добро, октобра мјесеца 1878. путовао је на Цетиње да присуствује владичењу свога брата од стрица Висариона Љубише за црногорског владику. Био је то посљедњи сусрет са родним крајем. На путовању се прехладио, добио јаки бронхитис, који је прерастао у тешку упалу плућа и умро у својој хотелској соби у Бечу 11. новембра 1878. године.
Стварно стање његове имовине види се из докумената Среског суда у Котору. Суд је утврдио 22. јануара 1879. године следећу заоставштину: од новца, кауција од 1.000 ф. за биљежничко мјесто: од обвезница - ништа; потраживања - ништа; драгоцјености - 20 ф.; намјештаја - 39 ф.; пасива - мираз удовице Софије - 6.800 ф. Укупна пасива по одбитку активе - 5745 форинти . Познато је да у часу смрти код Љубише није било новаца, те се и на основу тога може закључити да је умро као пуки сиро- мах .
Супруга Софија је уступила издавачка права на цјелокупна дјела свога мужа Браћи Јовановић из Панчева. Син Митар је покушавао да изда сабрана дјела. Неко вријеме радио је у Београду, али је морао да напусти Србију и пређе у Беч. Ту је умро 1900. године оставивши незбринутим петоро дјеце. Кћерка Еуфемија удала се за аустријског дипломатског службеника Хенчела и живјела је у Београду. Друга кћерка Љубезна удала се за жељезничког службеника у Трсту.
Мирослав Лукетић
Биографија Ст. М. Љубише
