Make your own free website on Tripod.com

Суд добрих људи


Грабеж дјевојачки

Пред црквом сјела данас на месне покладе двадесет 
и четири умољена кмета. 

Толико је у ствари, да је Голубу X. заробио Вуко Ж. кћер Видосаву и тридесети је дан вјенчао у турској земљи, па сад сјело коло да мири зета с тастом. 
Голуб. Господо, часно сјели а поштено устали! Имао сам, као остали људи по гријеху, једну кћер од прве жене. То ми је, за моју срамоту, издворила покојница у шест година те залуду складна житка. Цура настала прије рока, тако је бијах, да опростите, разблудио као нигђе отац кћер. Штедијах је од труда, од вјетра, од влаге, и држах (а ово ми је срамота рећи) као мало воде на длану, а гојах као славуља у златному кавезу. Тек приспије мужу, насрну просиоци одасвуд, каода јој сјаше даница на челу, или освићаше под главом мираз. Толики просиоци нису ме ни најмање узнијели, нити сам се од ниједнога понио, нити од какве силе одбио, већ сам настојао, да је дам у добро, да јој буде лако као је код мене, и да ми није предалека, већ да је могу виђати барем по једном даномице. А сад ми се ругајте гђе лудујем! 
Кметска глава. Не руга, богами, нико ко је рађа. 
Голуб. Рече ми брат залуду: „Чувај је да ти уз многе просиоце не плете сједе уз огањ. Соколу је да лови, а препелици да се чува." Стани ви то тако једно по године. Баш кад бијаше залуду навршила четрнаесту, понесе је гријех у сунчани заход да топи бостан за кућом; мјесто заклонито на пушкомет, а уточено као у провали, да не можеш чути из дома да те ко с њега зове из свега грла. Ту ти је Вукац запао да шићари од зоре, док му срна паде сама у чељуст. Дохвати је он за руку, црн му образ био као је мени с њим, а убрусом притисне јој уста да не вика. Ја мислим да јој је одвојио сваку кост од кости, док је кући довукао. 
Да сам имао девет синова, свакога као Рељу Крилатога, пак да сам их све девет то вече у једну гробницу сложио, не хћаше ми срце бити жалосније! Удрих да плачем по кући као мало дјете. Кад нестане суза, стадох мислити што ћу? Да покликнем браство на преузим, свак ће ми се наругати што сам забављао толиким просиоцима, а корити каода сам је хтио навлаш јевтино удати. Да пођем сам у поточ, рози врх рогова. Да се жалим царскоме суду, упропастит ћу тобож зета, изгубити кћери нарок и затворити је кући за довјека. Пошљи ви ја попа пред зором да рече Вукцу на духовну, нека ми поврати робље, а ево му по сто пута божје вјере, да ће бити ђевојка његова, нека је води мојим благословом и огласитом свадбом о Јурјевудне. Не хће да вјерује, но ми је држа под страхом и затвором мјесец дана, пак најпосље зајми је преко границе, те се тамо некако привјенчају крадимице, брука их знала, као је мене с њима. Да се је сјетила чија је кћи и што је женски образ, хћаше се самодавити прије него пусти попа да јој стави на главу вијенац без очина допуштења. Сад ето им га тамо, што ко ђеља пред њим пада! тресем од њих скуте и рукаве; нећу да их кнам и познавам као кћер и зета, а оставићу им проклество на самртном часу. Но тражим да ми Вукац замири паром чељаде с моје земље заробљено, и срамоту коју ми је нанио кући. Ако ми се јутрос и наметнуо зетом није другом, већ га дужим за три мртве главе. Не осудите ли овако, а ви кујте одивама синџире да их спутате, јер по данас неће ниједне свати првести, кад види свијет да се може попријеко. 
Вук. Ја тонем у црну земљу, кад помислим око чега се је оволико образа окупило. Господо! остао сираком у повојама, мати ми се не хћеде преудати, но истроши лијепу младост око мене, док ме оволико подњиви. Кад се дочепам оружја, на ум пане ми да идем у свијет на течење као остала наша момчад. Сузе и молбе материне ометоше ме кући. Више се бојах њезине клетве него ли грома небескога. 
Кад виђе да се на пријекладу останих, како ће ме боље усидрити, стаде да ме дању и ноћу преклиње да се женим. „Има, рече, у Голуба X. те чудно чељаде, но шаљи ујака да ти је испроси, док си на вријеме." Учини ми се тешко просити ђевојку коју нисам јошт оком видио. А гђе да је видим? Казаше ми да да ће на Спас водити ђевојачко коло о Спасовудне. Ту је зазрех први пут; па другом након године пред зору у цркви на ускрсну јутру гђе се причешћује. Оба пута угледах је у мало, као срну кад је штенад гоне. Учини ми се прикладна. Помолих ујака, да је пође просити. Након мјесец дана ево једно јутро у нас ујак и каже ми да се Голуб нијећка. „Ја, рече, не забављам, ни дао Бог, твому ли сестрићу, наша се кућа с његовом доста пута сватила, но је село далеко а у ђетића добара много и много труда, а моја кћер није раду навикла, пак ће ме зет корити да сам га замакао." 
Оно јесени пођи ви ја у свате Милану, и ту је трећом угледам у колу пред младожењином кућом, кад приступисмо с невјестом. Ако ћете ми се и наругати, ту спазих да јој нисам мрзан! (Кметови се посмјехну). Угријем главу да друго не мисли, те се наставих једне жене да с њом поразговорим. Трајали договори, ја мним пуна два мјесеца, док најпосље уговоримо да је водим дома. Ту, господо, није било силе већ наше добре воље. Кад жито приспје жњетви, превине класје, па ако га не пожњеш, обруни се и проспе само. 
Доведи ја невјесту дома и предади је матери на сахрану. Својим оружјем смрт учинио сам себи, ако сам је већ видио мојим оком, док се нисмо вјенчали. Боље је секрва стражила, него ли да је код своје матере сједила. Кад дође поп да је враћа, ја бих готово смешка, но се она оца препаде, објеси се секрви о врат, а плачући рече: „Прије ћу се самодавити но оцу на очи изаћи." Сад ми је жена вјенчана, а Голуб таст. Знам да сам му дебело згријешио, али што ћу сад? Пушка пуче, барјам прође! —Немој, Голубе, да се с нама народ руга до краја, но пригрли и помилуј једину кћер сироту без мајке, а самном како ти год драго, ако нећеш никад ни добро ти јутро, Вуче! 
Кад они два изађу, кметови стану да суде. 
Најстарији кмет по годинама. Чусте ли Голуба куд је окренуо? али ја мислим свакако да је склон миру сад, кад је збором одушио. Није њему кћер криво урадила, већ он кћери кад јој је бранио да се удава. Ко може уставити косе и нокте да не расту? Нарав је нарав, која се обуздати не да. Ја видим лијепо на Голуба да једва чека да је помилује и загрли, но се боји да га пук не прекори, пак је припео ствар на високо. Ја бих да их поцеливамо и помиримо. 
Други кмет. У нас се Срба увео зли обичај, да се женимо крадимице или кавгом. Ако се овој рани лијека не нађе,« зло велико. Сваки од нас има сестара и кћери од удаје, нити их можемо затварати ни давати првому који их проси. Истина, каже Вукац, нисам је ни прстом такао, али је уграбљеница нарок изгубила. Грабљеницу и распуштеницу ко би узео? Ја бих га баш судио за три мртве главе, пак ако ће му их пунац опростити, то ти га њему. Није шала дохваћати туђе ђевојке на путу и силимице вјенчавати! Но се у памет, за једнога Бога, да ово домаће зло искоријенимо, —док смо на вријеме! 
Трећи кмет. Ја мним да сте зашли с пута. Вукац каже, да је био с ђевојком у договор да је дома води. Ако је то истина, ту ја не видим ни силе ни грабежи, већ добре воље. Него је призовимо да каже како је било, пак ако су се из договора стајали и дружили, нек им буде са срећом; нашла лопижа заклоп! 
Други кмет. У нас је ријеч, кад је кому слаб разлог: „свједок ми жена." Видосава не смије данас казати но како јој је мужу мило и како су се договорили. Не знате ли женску ћуд! Да јој је руке везао наопако и до дома камџијом био, она би га данас пред нама бранила. Што вам хоће такви свједок, него да нам се у брк смију. Ако су се збиља договарали, то је јошт горе. Премамити дјете од непуних четрнаест година да без очина допуштења пође за њим невјенчана и без старога свата, то је дјело срамотно. Није тому цура крива, не, но је крив ко је навео да бјежи са очина огњишта за туђим момком. Ја бих му бољи био и мање га судио, да је силом одвео, него ли што је мамио и вара. Женска је глава дугокоса а краткоумна, лако је на свашто навести. Но данас дајте пуку изглед, да смирите хиљаду отаца што у страху живе, чекајући час по час да им се пород с пута граби, или намами. 
Најстарији кмет по годинама. Посље смрти није кајања. Да Видосави није био Вукац по ћуди, она је имала кад с крај секрве утећи и у род доћи. Код толиких просиоца, била је дужност Голубова да кћер стражи. Није шала забавити десетињи момака. Но пристаните на ту моју, пак их помиримо јавно на овому мјесту, а они су у потаји најбољи пријатељи као таст и зет. Ако Вука устражи царски суд, ми се у то не мијешамо. Данас је Голубу милији Вуко но који му драго од нас двадесет и четири. Голуб је лијепо знао да му ми нећемо зета глобити ни међу њима свађу и мрзост увјековјечити. Што пође једном низ воду, то се већ уз њу не повраћа! Ево нас лијепе ките, па ћемо с ове стопе Вукцу у свате а у Голуба на ручак. И њему и нами части доста. 
На ту пристану двадесетина, пак призовну странке преда се. 
Најстарији кмет. Голубе! Да ти је било лијепо, није чисто, ми ти сви вјерујемо који смо на ђевојке. Али сад шта ћемо да радимо? Вукац је теби јутрос зет а ти њему таст. То је црква завезала а ми не смијемо одријешити, а и да смијемо небисмо. Нас двадесет и четири слимамо ти капе (устају сви са сјела) за ове младенце који су те наљутили, и молимо те као мудра чоека да скротиш срце и да их примиш и пригрлиш као своју ђецу, а ево ми сви данас у тебе на част да их прстенујемо и да помолимо Бога, да кад ти дође ред мријети, да те они у земљу својим рукама сахране. 
Ту Вуко и Видосава пољубе Голуба у руке, пак сви скупа пођу на ручак да заручнике прстенују.