Make your own free website on Tripod.com

 

I.

 

ВРАЖДА

,,Боље ти се с јунаком побити, него ли с рђом целивати".
Нар. пословица

 

Биле се загризле и љуто окрвавиле, око међа и земаља, двије сродне и сусједне опћине, наиме паштровска и спичанска, једна млетачка, а друга турска; спор тај, што жалибоже ни е ни дан данашњи на чисту; те се с тога и понављају чести и крвави сукоби међу онијем наоружанијем и јуначкијем Србима, који су навикли хитати весело на пограничне бојеве као на свадбу.
Млетачка влада, изнемогла и грохнула од трулежи и зависти, уочи свог распада, није могла пружати својим људима на тромеђи никакве помоћи, но вољела да се забаве о свом чуду, како би јој били од мање потеге и главобоље.
Напротив Махмут Бушатлија, охоли и обијесни скадареки паша, давао је Спичанима и свој барској држави праха, олова и кремења, нек се Срби боље тријебе брацком враждом, како би му било лакше пашовати и ослабљелу рају стезати по урску.
Напокон додијало им клаће, па да га једном прекину и на миру остану, дођу на углављени састанак под Вјетрнијем Гувном, баш при самој међи, поп Радо Андровић Паштровић из села Калудерца и Мирчета Никлан спичанин, сеоске старешине, оба мудра, говорџије и миротвори. Сједну на камење један според другога, пошто ставе пода се струке. Био вахат прољетњи а сунце једва помолило иза брда. Мирчета уложи да говори први: — Добро ти јутро, брате и крвниче!
— Није ми га Бог дао, рече поп,—откад ми закласте оно дијете.
А Мирчета смућен: — „Ја ти нијесам дошао јутрос на пожаловање, ни да те разабирам и тјешим, но сам дошао да приштедим себи и теби остатак, да не заборавимо шуту при рогуши. Нас два превалисмо по вијека, досукасмо ждријелу вјечнога дома. Кад будемо на томе свијету гђе се неумитно суди, тебе ће попа њешто потање мјерити но мене, јер сам ја слијепац божји, а ти свештеник, који се сваки дан с Богом разговараш, читајућ свете књиге. Него теци душу док је раније. Мири земљу и остави добар спомен, јер је лудо зло чинити а добру се надати."
—Залуду се с вама миримо и кумујемо, но за вишу срамоту и да боље топимо душе - надостави поп једак. — Не знате ви, Мирчета, што је вјера и мир каода сте, осим крста, Турци. Не сјећате се да смо тобож залудња браћа, но бисте вољели палити на мене, но на оџу. Ви слушате наговоре потурице, који вас за перчин држи и подбада да се пјаните брацком крвљу. А тако ми четверо јеванђеља, да ми није с тога, што смо залуд браћа Срби, и што нам се под брком смију Турци и Латини, не бих се с вама никад умирио док ми не би проникле зовке на пријекладу. Али шта да радим? Лијепо виђу обијема очима да наш провидур и ваш паша раде очигледице да ми један другога ископамо до трага, па сам волији да ме ти јашеш но да ми се они наслађују.
Поврати Мирчета: „Попе, попе, немој тако на пашу, јер се љуто вараш и гријешиш. Не хвалећи му вјеру, он је Срб срцем и душом каогод и ти. Није Махмут заборавио да је од Црнојевића жице. Ја сам се лани с њим разговарао у Бару, кад је доходио Мустајбегу у госте, па љепше, душе ми, но јутрос с тобом; но не смије да каже што мисли од девлета, а да знају Турци дошљаци како им везиру под ребрима куца, не би чисто по године пашовао ни хљеба јио, но би га једно јутро усред дивана јатаганима испресијецали, да му је ухо највиши комад тијела. Но се ја све бојим да се ми, попо, нећемо никад умирити, док ви будете млетачки људи. Млечић нама вади очи, а за Турчина би лако. Него прекинимо такве говоре није им мјеста нити су упутни, а језикујмо ако ћеш о бољему: јуначки се убили, пак се јуначки миримо! Ја знам дивно, да све што ми два јутрос уговоримо, наши ће људи сутра притврдити. Видајмо се док је раније, не кајмо се у невријеме! Седам је мртвијех глава пало у три године, од посљедног умира. Пребацимо три за три, а о седмој метнимо крвно коло. Све што ме људи за њу порежу, ево ме да подмирим и да купим мир."
А поп достави: — „Није моје месо никад било од продаје, но који ме је год пас ујио, сваки ме је својом длаком лијечио. А кому остави, Мирчета, ране, пљенове и преузиме? зар стражњему суду?"
— Колу, поврне Мирчета журно. Гђе иде сјекира нека пође и држало. Ја мним да се нас два нијесмо јутрос састали у овој пустињи да судимо без ручка, но да суд наречемо. Не би се ми двојица нагодила за годину дана, но би се прије побили да заглавимо."
— А но добро, викне поп, кад је тако и ја не бјежим од мира. Ко ће га смести, смела му се душа кад хоћела да се раздвоји с тијелом. Главимо крвно коло од двадесет и четири кмета, позовимо даве, па пошто каже свак свој разлог, нека осуде, а ми капом у руци. Написаће тврђу, истријебити губу, прекинути пару, па да живимо брацки, а не крвнички.
— Сад си дошао на прави пут, достави Мирчета, твоја је да свршиш што си започео.
— Хоћу и право је, рече поп. „Ухватимо вјеру од умира, чисту, тврду непреломну до Петрова дне по нашки, који најприје на здравље дође. У тој вјери окупимо коло у Црмницу на пријатељску земљу, умолнике црногорске и приморске свега двадесет и четири, ни по својти, ни по хатору, но миротворе неумитне, који теку душу, а мека образа, а не прице и прчице да нас горе заваде. Част, пудбину и остале трошке кривцу о врату."
— Покој имао ко те родио, дода Мирчета ласкајући. „Свака ти се сребром ковала а медом примала. Добро се је рекло: Боље ти се с јунаком побити, него ли с рђом целивати. Пружи руку, јуначки сине, да вјеру притврдимо."
Ту је збиља и утврде, па се разиђу да је сваки у себе дома прогласи.
Кад је било о Ивањудне љетноме, окупи се крвно коло у Сотонићима у Црмници. Двадесет и четири миротвора, половина умолника с једне, а половин с друге стране. Сједну сви на око под један густи и широки јаблан, а пошто се изреде ракијом, позову даве преда се. Изађу на поље поп Андровић паштровски говорџија и Мирчета Никлан спичански, гологлави и прекрштенијех руку. Почне први поп: „Господо, честите вам сиједе! Изабрала ме браћа да вам редом повиједам, ако узумјех, сва зла и све напасти, што су нас снашли од Спичана, брацкијех крволока. Толико их је и такве су, да сам се ја забунио пред оволико образа, пак незнам с којега краја да почнем, камо да уљезем, гђе ли да изађем. Не би их све набројио за три дни, па ћу прекршити да вас не проглушим. Оно што ускажем, казати ћу право, тако ми правда помогла пред Богом и пред вама, јер душа нема до једнијех врата, а о гркљану све виси. Ако што изопачим, затајим или прескочим, ево ме крвник слуша, па ће он исправити и допунити.
Измијенила се три паса људи откад Иванбег Црнојевић поби границу међу нама и Спичанима, како изговара крусовуљ, што га обојица заман чувамо. Од то зло доба до данас пребацисмо око ње осамдесет глава, тер је крвљу омастисмо. Седам смо се пута у томах мирили, стотину кумили и братимили: боље ништа. Нема дана да спичански чобани не угоне стоку преко границе на наше, — говеда у ливаде, овце на пландишта, козе у лозе — пак у сунчани заход сву је привуку на наше изворе и корита да је поје. Није дана да им дрварице не сијеку нашу гору, да им жене не косе виш на нашој пустоловини. Не помажу ни мобе ни тужбе, а наши господари, кад им дође глас да је који од нас заглавио, реку: боље да су други десет но он!
Прођу прољетос три године дана откад се тобож умирисмо, као лук и очи. По умиру опет Спичани на наше као на пустош, у пустопашицу, у сјеку, на појиште. Или кучку уби или жрвњи сломи. Пођи један од нашијех, те залуду згодно момче, да отима једноме спичанину сјечива с нашега, а он њега из пушке; не копорне ни петом. Поћиће ти затијем наши да се свете, утуку нехотице два, и дамо за њих прије године два своја, ово су пет. Након године убију наши једнога њихова у похарици. Мишљасмо да је мјера равна, три за три. Чеса? Осим дан прије но му бијаху у гробу очи испале, удаве Спичани једно наше дијете, које није јошт пушке велике прихваћало, и ту угасе једну од најстаријех кућа. Преко тога заме нам плијен из Шаптине, сто коза, дванаест говеди, и краву музовницу на теле. Ми на преузим поћерај сто и три овце и шеснаест говеди, Иза тога они нама заме четири кобиле суждријебне и два ждријепца, оћоре и одеру чобана. Сад је међа под крв, ни њихова ни наша, но се по њој вукови легу. Изгинула стока без паше и мира, људи осиромашили, земље остале без гноја јалове, свак чека јутром и вечером стражњу уру; ово смо убрали јуначтвом! Но сва зла да су им по сто пута проста али што заклаше оно дијете распасо и безазлено, кад им не бијасмо дужни ништа, ту изгубише оба свијета, срећу и душу. То ме је, господо, остарало и појадило, с тога ми је омрзнуо дом, слушајући му црну вајку гђе сваки дан на уранку тужи и за срце уједа, и нас кори што јој га не светимо.
Сломих срце и ево падох под ваш суд, ни од страха ни од срама, но да стечем душу, Боже виђи! претијецајући гора зла.
Ви сте мирили и размрсивали заплетеније вражде, пак ћете и ову. Но немојте ми се таћи границе, колико ни очне зенице, јер ћу прегорети све главе и све имуће, али међе не дам ни хромице, док ми под грлом куца."
Кад он престане, почне Мирчета: „Ја вам, господо, не бих имао чега нова повиједати, што нијесте све од попа чули. Но иако сам дужан главу, рану и плијен, па ако ме и осудите да преселим, да идем с хиљадом грла у бестрв, да оставим све што се данас назива спичанско, сухо и сирово, а да дохватим тољагу и да ударим у просјачину; једну ћу му исправити, што ми се чини да није угоненуо, а то је међа. Он има очи па чита књиге и крусовуље, као коме је дао Бог да умије, а ја сам слијепац су оба ока па не знам да вам повиједам до онога, што сам чуо од ђеда, андио му душом. По заклетви и каживању његову, није Иванбег побијао границу међу султаном и дуждем, но су је закинули бан и провидур, пошто је Балша зећанин предао дужду млетачкому своје приморје, да му Бог мртву опрости! И сад се налази код бискупа латинскога у Ливарима изнад Бара књига, коју су потписали Стефан Црнојевић, Иванбегов отац, и некакав Франо Болани. Ја сам је љетос отварао три пут у петнаест дана и чуо својијем ухом да је граница турска дубља и уточенија него гђе је поп каже, колико би три пут довргао највиши топ.
Но оставимо са стране те старе књижурине, а говоримо наравски. Питам ја вас, моја господо, може ли бити да ми Спичани имамо скоро триста рала земље у надлушкому пољу, а да немамо дијела ни од горе, ни од воде, и да не смијемо ништа жива догонити на те наше земље? Такните се душе, па реците право, може ли тога бити, је ли га игда било? Док ово међу нама не рашчистите, залуду нас судите и мирите, ми ћемо опет један другоме ножем за врат! Можете ли ме маћи на душу и рећи ми: живи ал не једи; ори, сиј, копај, нагрћи, али чувај да те јад не нађе да погнојиш, да натопиш, да попасеш своју земљу! У разлог се људи за једнога Бога! немојте ме наћерати да данимице пијем брацку крв. Нађите ми лијека и начина да се о својој муци хљебом храним из своје баштине. А за главу, што сам дужан попу, ево моје пак нек је сијече!"
Упита говорнике кметска глава: „Би ли који од вас два душом присегнуо гђе је права међа?"
— Би стотина, рече поп, — но клетва моја није, ја нећу присећи врх чистијех разлога. Ако ће ко други широко му поље, нек се трује.
— А да чија је клетва? поврне кмет.
— Лупешка, а да чија! одврати поп, као зачуђен таквоме питању. „Граница је моја од битија, искона и бабаземана. Није се још рађало мушке главе да ми је мачем поткине, а душом може кад је коме драго."
Ја ћу самоседми спичанин, рече Мирчета, — вадити на правој граници испрећано гвожђе из пуна котла воде, кад буји у најжешћи кључ, па ми обије до рамена отпале, ако ћу криво, или ако сам рад и туђе смреке притиснути.
— Ја те не бих на те муке метао, ни дао Бог, рече му поп; —него бих те пустио сама да станеш у дубак гђе говориш да ти је граница, па да се закунеш срећом и душом да чепљеш своју земљу.
— Бих право, тако ми умријети Бога зовући, додаде Мирчета.
Кад били у вече на конаку договарали се Спичани међу се како би клетвом окрнули Паштровићима од границе. Један од њих, сточник и иматњик, рече Мирчети: „Теби најбоље вјерују суд и Паштровићи, боље ти се криво клети, него ли послати хиљаду грла спичанскијех у прошњу."
„Не ћу ја, ни судио Бог," одговори Мирчета, „понијети дома кривоклештину, да ми поклониш у дар све Паштровиће од Дубовице до Тршљиковице, ако ће вас љетос све глад помести."
А један момак од ђавола стане да говори, као у шали: „Да би суд хтио дати мени клетву, знате ли шта бих урадио? Ставио бих у оба опанка по једну прегршт земље са своје поткутњице, пак би их навукао на ноге, да ми поплати тичу ону своју земљу, и онако пошао на врх Острвице, па викнуо из свега гласа: ако ја не чепљем своју зе.мљу, дао Бог и свети Јован, да се разгубам као жаба губавица!" Ту се даду у смијех, док их сан превари и свлада.
Сутрадан опет коло под јаблан на окуп, пак један стари поп из села напише и прочита на глас осуду:
„Ва име Христа амин. Љета господња 1784—на дан рождества светога Јована крститеља и пророка, дано у Сотонићима у Црмници. Да јест веденије свакоме человјеку, који чује и види сше писаније и да се зна: како на данашњи дан у добар час састаше се двадесет и четири кмета и добра чоека, мољени и призвани од Паштровића и Спичана да развиде порок и размирицу крвну, која су се несрећом случила у посљедно вријеме, и призвавши име божје, од којега произлази сваки прави суд, по души осуде:
У првој, да се пребију три мртве главе спичанске за три паштровске. У другој, да за дијете паштровско, што Спичани заклаше на правубога, нека дочекају три стотине Паштровића, а рукоставник да изађе преда ње пушком крвницом о врату; а по части и проштењу да им изнесе на трпезу сто и двадесет дуката и сувише брацко мито по обичају земље; и нека им да дванаест кумства и двоструко побратимства.
У трећој пребисмо плијен за преузим, а рану чобана паштровскога, који оста ћор у лијевоме оку, процијенисмо шест крви, нека му плате Спичани шесет цекина и берберину, што сам рече по души да је потрошио.
А међа нека је гдје кажу Паштровићи, а Спичани да се прођу сјеке и паше туђега под глобом.
Учињено и потврђено у двоје, а да се све изврши до Петровадневи, који први на здравље дође. Трошци по пола."
Ова се осуда написа једнако на два листа, оба привезана на доњијем крајима прошитијем кокцем, а конац протакнут кроз једну млетачку перперу про шупљену шилом на два бока. Дохвати поп Андровић за један лист а Мирчета за други, а глава кмецка престриже ножицама перперу по пола, те тако листови остану раздвојени, један при попу, а други при Мирчети, као знак да се вражда међу њима прекинула.
На сами Петровдан, око подне, приспију у Спич три стотине Паштровића, наоружани и одјевени, као да иду на свадбу а не на вражду, а пред њима Јанко Ђурин, стриц онога дјетета, што га Спичани заклаше. Тек моба помоли у село и доприје на поглед цркве, одвоји се од једне рпе љуства окупљена на оној пространој пољани, један човјек распас, гологлав и рашчупан, који, ходећи на руке и на ноге, пушком крвницом објешеном о врату, упути се к Јанку, а по за њ дванаест матера, свака колијевком на глави, у дубак гђе говориш да ти је граница, па да се закунеш срећом и душом да чепљеш своју земљу.
— Бих право, тако ми умријети Бога зовући, додаде Мирчета.
Кад били у вече на конаку договарали се Спичани међу се како би клетвом окрнули Паштровићима од границе. Један од њих, сточник и иматњик, рече Мирчети: „Теби најбоље вјерују суд и Паштровићи, боље ти се криво клети, него ли послати хиљаду грла спичанскијех у прошњу."
„Не ћу ја, ни судио Бог," одговори Мирчета, „понијети дома кривоклештину, да ми поклониш у дар све Паштровиће од Дубовице до Тршљиковице, ако ће вас љетос све глад помести."
А један момак од ђавола стане да говори, као у шали: „Да би суд хтио дати мени клетву, знате ли шта бих урадио? Ставио бих у оба опанка по једну прегршт земље са своје поткутњице, пак би их навукао на ноге, да ми поплати тичу ону своју земљу, и онако пошао на врх Острвице, па викнуо из свега гласа: ако ја не чепљем своју земљу, дао Бог и свети јован, да се разгубам као жаба губавица!" Ту се даду у смијех, док их сан превари и свлада.
Сутрадан опет коло под јаблан на окуп, пак један стари поп из села напише и прочита на глас осуду:
„Ва име Христа амин. Љета господња 1784. т дан рождества светога Јована крститеља и пророка, дано у Сотонићима у Црмници. Да јест веденије сеакоме человјеку, који чује и види сије писаније и да се зна: како на данашњи дан у добар час састаше се двадесет и четири кмета и добра чоека, мољени и призвани од Паштровића и Спичана да развиде порок и размирицу крвну, која су се несрећом случила у посљедно вријеме, и призвавши име божје, од којега произлази сваки прави суд, по души осуде:
У првој, да се пребију три мртве главе спичанске за три паштровске.
У другој, да за дијете паштровско, што Спичани заклаше на правубога, нека дочекају три стотине Паштровића, а рукоставник да изађе преда ње пушком крвницом о врату; а по части и проштењу да им изнесе на трпезу сто и двадесет дуката и сувише брацко мито по обичају земље; и нека им да дванаест кумства и двоструко побратимства.
У трећој пребисмо плијен за преузим, а рану чобана паштровскога, који оста ћор у лијевоме оку, процијенисмо шест крви, нека му плате, Спичани шесет цекина и берберину, што сам рече по души да је потрошио.
А међа нека је гдје кажу Паштровићи, а Спичани да се прођу сјеке и паше туђега под глобом.
Учињено и потврђено у двоје, а да се све изврши до Петровадневи, који први на здравље дође. Трошци по пола."
Ова се осуда написа једнако на два листа, оба привезана на доњиј.ем крајима прошитијем концем, а конац протакнут кроз једну млетачку перперу прошупљену шилом на два бока. Дохвати поп Андровић за један лист а Мирчета за други, а глава кмецка престриже ножицама перперу по пола, те тако листови остану раздвојени, један при попу, а други при Мирчети, као знак да се вражда међу њима прекинула.
На сами Петровдан, око подне, приспију у Спич три стотине Паштровића, наоружани и одјевени, као да иду на свадбу а не на вражду, а пред њима Јанко Ђурин, стрицонога дјетета, што га Спичани заклаше. Тек моба помоли у село и доприје на поглед цркве, одвоји се од једне рпе љуства окупљена на оној пространој пољани, један човјек распас, гологлав и рашчупан, који, ходећи на руке и на ноге, пушком крвницом објешеном о врату, упути се к Јанку, а по за њ дванаест матера, свака колијевком на глави, а у колијевкама по мушко дијете ни подо но, ни крштено. Ходећи тако пожапке, дође убица до Јанка и рече му: „Ево ти крвника, убиј ме и освети праву крв братанићеву; да ти је моја смрт по сто пута проста." А оно дванаест матера повичу из свега гласа:
— „Прими, куме, Бога и светога Јована!" — Умиљата вика онијех женскијех глава, помијешана вриском и циликом оно гладне дјечице, омечи и ражали Јанково срце. Прегиби се, смакне убици пушку крвницу с врата, дохвати га за обије руке и подигне у дубак, па му рече: „Да си прост и благословјен по сто пута! Узимам те јутрос и задовијека мјести онога што си ми убио." Пољуби га у чело, а он њега у руку. У томе загрме од весеља хиљада пушака с једне и с друге стране, па се мобе помијешају и стану једно друго целивати.
Пошто се малко поразговоре посиједају добродошлице на око по пољани, а у чело Јанко. Приступи спроштени убица и принесе му сто и двадесет дуката, цијену крви. Јанко их прими и са највишом помњом преброји, пак му их опет поврати и рече:
— „Ово даривам Богу и светоме Јовану." Онда сви настојници побацају капе на тле и захвале.
По ручку одаберу се дванаест Паштровића да кумују оној дјеци при крштењу, а двадесет и четири да се побратиме са Спичанима. Тако сврши умир и подмир с најбољијем редом по старинскоме обичају земље.

 

II.

 

ПОКАЈАЊЕ

Како ко никне, тако и обикне.

           Нар. пословица

 

Кад чу Махмут паша скадарски за тај умир посла једанак перјанике по Спичане, да су бржебоље на Скадар. Није се било с пашом шалити, те крену њих десетак за Мирчетом и изађу паши на диван.
Сједио паша прекрштенијех ногу на сагу прострту по тавану и пушио духан из дуга чибука, пак их оштро запита: је ли истинит глас, што се по пуку просуо, да су се тобож умирили с Паштровићима?
Јест, честити пашо! одговори Мирчета скучен и прекрштенијех руку. „Бијасмо им дужни главу и рану, па нека што чекасмо и дању и ноћу сјекиру за врат, но нам бијаху остале у надлушкому пољу јалове земље, тер при толикој залудној муци мрасмо од глади."
— А што би од границе? - припита паша.
— Осуди коло да је граница гђе реку Паштровићи, додаде Мирчета обло.
— А ко је то коло купио? поврне паша пријетко.
—Нас два сусједа договорно, одврати Мирчета умиљато.
— А гђе?— Ваистину у Црмници, о нашој торбици.
— Но ја и краљ венедички нијесмо се нагађали, ни коло купили, — надостави Махмут, пошто баци на тле чибук и сломије лулу; „па како могасте ви, фукаро, без нас два господара побијати границе, које дијеле царства? Гђе ви се је памет ђела ако сте је икад имали? Знате ли у чем сте уброждили. Подмити вас Млечић, преко попа Андровића, да ми међу поткинете коју ми је прађед Стеван Црнојевић, ево триста љета усјекао. Ја ћу вам брзо показати ко сам ја, и ако ме прије смрт не уграби тако ми дина и ћитапа, отети ћу томе латинскоме краљу све што је Балшићима и Иванбегу хилом и химбом потомио."
— Дао Бог и сви свеци да султан падиша... хћаше Мирчета да укроти пашу с ласкањем, но му паша не даде ни жугнути, но се разјари и скочи на ноге као махнит: „Какви султан и кучине! ја немам врх себе господара, потле Бога и Пророка, а за тога падишу мислим као за свога хата. Док је мени Арбаније и љута Малисора, не бојим се ја, фукаро, ни султана ни цетињскога калуђера, који ми сједи на ђедовини, ни оне ћосаве бабе у Млецима, којој се поп Андровић три пут на дан клања; но ћу их сва три потковати прије године, и побити границу топузом, гђе ми гођ хат допре и ногом чепне!"
„У разлог се, пашо, за милога Бога," достави Мирчета,,, аманиши и чуј. Нас је шака људи на тромеђи, не можемо је ни стражити ни бранити од јачега, но се око ње ископасмо бојем и глађу. Не би од нас нико рађи да се прошириш с мора на Дунаво и да присветиш све царство Душаново; али се љуто вараш и гријешиш, ако од нас сто пушака спичанскијех чекаш да ти ми попнемо пријестоље. Кад се зађене бој на тој крвавој граници, ми, шака невољника, ударимо у поклич по свој барској држави, као коме је мука. На покличу се не одзовне ни двадести јунак, а и они који прегне доћи, вазда приспије у размет и у невријеме, да нам потроши, ако је кому у селу преостало комада сланине или капи вина. Да није јошт нас сто голића, по теби, честити пашо, и по барској држави, Спич би Паштровићи једно јутро до ручка спржили, да се не зна гђе смо пирили. Но кад ти је Бог дао да си господар, и да се сјећаш ко си и чиговић, а ти погради куле уз границу и чувај је Арбанасом и Малисором. Ако ли си пао на мене, да ти је ја браним и ширим кожом и душом, камена ти узданица!"
„Ми се судили Паштровићима као двије раје, а ви господари како учините. Ми ти нијесмо укодали мач у балчаку, нити забили прст у грлићу џеврдара да не палиш, но ти широко поље и срећа на мегдану. А што помињеш њекакво млетачко мито и попа Андровића, то си се љуто огријешио! Ми смо сиромаси свијет опросили купећи милостињу од врата до врата, да прикупимо крв и мито, док нам тобож бољи помогну. А поп Андровић, тако ми зауза, виши је душман Млечићу но ти.
"Махмут се надме као цријево на ватри, пак их својијем рукама истисне из собе: „Бјежте да вас свију не посијечем, бјежте, јер ми је сваки од вас ступац крви пред очима.
"Пођу затијем Спичани, смућени и сјетни, да једу хљеба у једну крчму при пазару. Привуче се по за њима један Арбанас и једнога од њих примами и одвоји да пођу некуд близу, каода ће му продати једно добро парипче на јевтину цијену. Кад се њих два одвоје на пушкомет од пазара, опали му Арбанас двије кубуре у хрбат, и обори га на тле мртва. Није нико ни двоумио да ово није била наука пашина, но се је послије љепше разазнало, да се Арбанас преварио, мислећи да је онај момак Мирчета Никлан. Кад пуче по пазару глас да је погинуо човјек, закамени се Мирчети и дружини му залогај у грлу, па нагло испану из крчме и пођу да виде што би. Јаду се своме досјете кад нађу друга гдје је у својој крви огрезао. Бржебоље поставе му носила и пренесу га мртва у Спич, оцу на жалост.
Сутра дан у свануће позивач нагласи селу да је погинуо човјек и да му иду пред цркву на покајање. Убију у мрца три вола меса, а испеку двије пећи хљеба. Окупи се одасвуда обилато чељади, јер је покојник имао доста својте, пријатеља и знанаца. Кад га у гроб положе и превале плочу, приступи најприје отац пак се стане грепсти по образу и у вас глас лелекати. За њим се изреде један по један сваки брат и побратим, док најпотоњи положи два гола ножа у пријекрст на плочу. Онда дођу сестре и женска својта, рашчешљане и расплетене, па свака редом узме нож и закине оба бича власи, а стане грепсти лице. Најеже се длаке гледећи по гробу ону престрту рпу коса напојену крвљу што је текла из љуцкијех образа. Иза овога жалосног призорја посиједају сви на око пред црквом и почну редимице целивати воштаницу, зобати коливо и пити ракију. Уз то тужбалице и покајнице, по двије и двије чепукаре по пољани, те наричу и плачу, а неке од њих пођу да полазе коју стару гробницу, да се јаве своме мрцу. Кад свећеници изађу из цркве, а покајање престане, почне народ да једе, па по ручку свако у размет.
И провидник которски пошаље улака по попа Андровића да му дође у Котор кад најпрво узмогне.
Кад поп тамо изведе га пред провидника нека удворица, наиме кнез Бујовић, властелин которски, и ту ти сва три сједну на меке стоце.
— Тежао сам ти, рече провидник с благом ријечи, „да прегазиш оволико пута, јермеје допао глас из Скадра, да некуд близу куга мете, пак да ти препоручим да се не мијешате с Арбанијом, да вам ко не унесе тај зли квасац у земљу."
— Ја сам полазио ту скоро барски пазар, одговори поп, и састављао се с многијем свијетом, и о свачему се разговарали, али од какве болијести с ову страну Дунава и Балкана, не бијаше јавља ни појавља.
А провидник: „Наш повјереник у Скадру љепше пропитива и зна за те ствари него прости пук. Но збиља ви сте Паштровићи свакако у крви са Спичанима па вам се је лакше чувати и учувати.
"А поп: „Ти си, господине, чуо и знаш лијепо, да смо се ми са сусједима умирили јошт о Петровудне, па си ме зато и звао да чујеш од мене; а од куге није ни гласа ни трага, у камен се станила, а и да је, ја се тога не бих бојао, јер што ми је свијетом то ми је цвијетом. Трпимо шта нам и зли људи задају, камо ли не би божју. Ми смо ти таман проживјели, откад се умирисмо са сусједом. Сад се људи мијешају и послују, земље се раде, оживјела трговина и промет, свак може на тору мирно спавати без пса с уха на ухо.
"А провидур весељасто: „То је мени мило, ја се тому радујем, но се све бојим, да вам то добро мало не устраје, једно зато што су Спичани од старине опака војска, а друго, што их на зло подбада Махмут паша, који откад се прозовну Карамахмутом а одметну султану, неће да мирује, но све тражи зађевице свијећом.
"А поп: „Он се је прозвао Карамахмутом јер је од лозе Црнојевића, што по турску значи кара, као што ви Млечићи, не било примјењено; називате наше племе Црнаца кажанегром. А да почем се зове Црнагора Црном Гором, но по Црнојевићима? Турци је прозваше Карадаг откад се прогласи господаром Стефан Црнојевић. А то ти имаш, господине, на писму пред очима, но што ме само зларад искушаваш."
— Како то? упита брижно провидник.
— Лако, одврати поп. „Иван Стефанов Црнојевић имао је два сина, Максима старијега а Станишу млађега, пак ови млађи од зависти и брацке неслоге прибјегне су неколика Црногорца у Цариград к Бајазиту другоме. Ту се сви потурче и пљуну на часни крст, анатеихмате било! Станиша прими у мито везирство над Арбанијом, да пашује он и његов траг до истраге, а дарује му султан скендерински сенџет у зоб. Отад све до данас та је трбух владао у Скадру и вадио очи и нама и Црногорцима. Сулејман паша, Станишин праунуков праунук, продре у живац Црне Горе и ископа цркву и манастир на Цетињу, што је Иванбег градио. Мехмет отац Махмутов (не распао се, који поче први да се султану одмеће, закла Малога Шћепана пријеварке, покори и опржи листом Куче и Морачу, и да му гром не упали џебану на Виру у Црмници, хоћаше доћи до Цетиња. А сад чуј ме добро, честити провидуру, ако Махмута прије на уграби пушка божја или српска,освојићечисто све до Никшића и Дубровника.
— Неће ваљда до Дубровника, рече провидур, ван ако би била прикојаса твоја или твога друга.
Но се претворио тенцем.
А поп истрештенијем очима: „Што говориш, чоече, али се збиља шалиш као дијете?"
А провидник: „Тако се нешто проштукава, каода си тобож у неке тајне договоре с пашом преко Мирчете Спичанина, помукле лисице, али ја то не вјерујем, јер ми је познато да су Паштровићи од старине вјерни преведроме владању млетачкоме."
— То је лаж, осим твојијех устију, викне поп. „Није мени у трагу остало да сам турска удворица, а да сам хтио, могло ми је бити боље но с вама. Ја те молим да нијеси други пут никад такву ријеч изустио без чуда твога и мога. А тако ми спаситеља свијета и летургија, које грјешан служим, кад промислим колико ми је јада задао тај пашји трбух Бушатлијића, волио бих паши доћи главе него ли да ме окруне Лазаревом круном."
— Ти си, попе, као паприка! достави провидур козијем веком. „Треба добро пазити на ријечи, прије нег им се отповиједа. Ја сам рекао бистро, да ја не вјерујем што пук дроби, јер су Паштровићи од старине вјерни.
"А поп: „Ја нијесам паприка ни шупљоглав; ако и вазда не знам, је ли чорба слана, знам лијепо кад ме опекне. Ја не могу да вјерујем, да би једно такво лице, каошто си ти, поговарало гласове, којијем не вјерује, па зато и мислим да си им у неколико и повјеровао, и да си ме баш и призвао да ми их у очи кажеш."
— До душе, рече провидур, ја тијема гласовима нијесам вјеровао, али ми је драже чути из твојијех устију, да нијесу истинити, јер ме тако неће Сенат крива наћи. Но пођи збогом и буди човјек као твоји стари, па ти лажи неће наудити.
— Хоћу, рече поп, а знади добро, да ти већ нећу никад доћи на звање, ако ми напријед не платиш коња до Котора, и не даш по дукат за сваку лаж, што о мени чујеш.
Кад поп из собе, рече Бујовић провиднику: — „Сваки дан у Млецима вјешају правијих људи него ли је овај поп. Он је у тијеснијема договорима с пашом преко Мирчете и архимандрита Дебеље баранина. Ако га прије не опремиш у Млетке, да сједи у хладу код кнеза грбаљскога Марка Лазаревића, даће ти доста посла и чинити, да ти се капа на глави сама окреће у вртолац.
"А провидур: „Писао сам залуду три пута десетињи али не добих никаква одговора, а ја се бојим попу сам кидисати без старије наредбе, и тако на себе привући одговорност таквог посла, који би лако могао родити буну."
— Не познаваш ти ћуд нашему народу, рече Бујовић посмјехивајућ се. „Данас се попа свако боји јер је поп жив и силан. Но да га сутра суд окује и зајми пут Млетака чуо би што о њему говоре и причају. Неко би рекао: А пас, то је одавна заслужио. — А неко други: Нашли му карте тајне. — А трећи: Потегнуо је врећу дуката да преда Турцима приморје. Кад се зец покрене, свако пашче за њим лаје! Да не би мене и мојега свјета, данас би Мали Шћепан овђе мјесто тебе сједио и господарио. А кад осушисмо о конопу једно десетак овакијех каошто је овај поп, свак у се душу."
— Није сад згода, рече провидур, — чистећи чело од поти, — да се тако послује. Већ је наш баиле у Стамболу отворио очи султану, и ја мним да ће прије два мјесеца рупити војска с истока. Кад пропане Махмут, лако ћемо попом и ђаком, а сад, док је он у снази, није мудро ни упутно дражити псе, који спавају, јер би могли, гонећи лисицу, набасати на вука. Кад је Ћикоња овђе владао за Шћепанова времена, било је војске као пљеве, а ја данас немам, да сву пребројим, сто људи метиљавијех у цијелој крајини, пак и од њих половина су од мале узданице.
— Не вјерујем ја, поврне Бујовић, да ће султан на пашу док му не дође вода до ушију. Слао је залуду двије војске на оца Махмутова, па му их обје скрше Малисори у онијем тврђама које су прославиле Скендербега. Но ми се све њешто призире да ће Махмут прије проширити зецки сенџет него ли се покорити падиши, а ово моје предказање добро упамти, да видиш хоћу ли погодити. — Ту се растану сјетни и непогодни.
Провидник и паша били су једнако крути и на своју рају кивни, него је Млечић на благе и скровито радио, а паша опоро и открито: како ко никне тако и обикне.

 

III.

 

КРВ

На кога су мнози, на тога су рози.

                Нар. пословица

 

Кад удари љетна суша, а жито се у трави увија и вехне, свак граби да своју земљу слатком водом натопи. Ова је вода љети танка, пак јој је свака кап драга за очи. Неко хоће да с њом окреће млинска кола, неко да ваља сукно и бијели платно, неко да му скисне лан и конопље, неко да пије и поји, напокон већина да натопи сухе земље. Око ње се подионици земаља и стајницш млина и ступа преотимљу и свађају.
У једној од овијех свађа убије пушком на мртво Вукац X... сина Шћепца X... оба надлужанина из Попова Села. Скочи суд и по тадашњијема законима прекине убици шљеме на кући, стави му земље под крв а њега са женом и шестеро нејаке дјечице прожене у турско.
Након године дана заузме се суд, свећенство, и прибранији људи, да склоне обесињенога оца на умир, или барем да оној недужној дјеци даде вјеру да се с матером поврате на свој кам. Но је отац убијенога срдито одбијао све умолнике, а приљежно нао тајао да синовљу главу освети.
Једно вече у сунчаному заходу сједио је Вукац X. при језеру скадарскому, и једак и зломисаон убечио очи у водени ток. Приступи к њему један стари Арбанас, који га упита рашта се дигао из Паштровића. — „Убих брата Паштровића, одговори Вук, не од какве обијести, но од витешке невоље јер ме бијаше појахао, па ме народни суд прогна у турско самоосмога."
А како живиш? поврне Арбанас пажљиво.
— Кукавно и невољно! отповиједа Вук са жалоснијем гласом; „с пуне куће у скитање, срамотно страдање."
А Арбанас са шале: „А што си мислио да по турској земљи висе колачи о драчи?"
— То нијесам, надостави Вук, но мњах да ћеме радња помоћи.
А Арбанас промоли један тобочић па му помукло рече: „Дароваћу ти најљепшу кућу, која је у Скадру, ако прегнеш да убијеш попа Андровића, злотвора твога и мога, а узми сад мита наприје педесет рушпа."
— Не шали се, чоече, с прогнаником, не срчи Бога ако га вјерујеш, рече смућени Вук. — Ако ми дјеца и мру од глади, па сам с крај њих побјегао да их не слушам гђе ми траже хљеба, нећу ја, ни дао Бог, узети мито врх причаснога побратима, ни поколебати со и хљеб што сам с њим потрошио, иако ми се јутрос злотвором преокренуо.
А Арбанас одврати: „А ти кад нећеш да попу кидишеш, а ти калаузи пашиној војсци да прегази и опали Паштровиће."
— Прођи се, гријеше, да те анатема! одговори Вук крстећи се. — Ја бих волио спустити душу на коцу трновоме, него се назвати брацкијем издајником.
— А што жалиш ту проклету земљу, која те је расинила? надостави Арбанас.
А Вука попану сузе и рече уздишући: „Није она проклета, но честита и по сто пута благословљена!
Волио бих у њој гладовати на врх Почмина, на оној голој стијени, него да ме султан постави овђе везиром. Љубим је ја као обије очи у глави, као оно гладно пет синова, као оба брата од мајке. На њу сам пао челом из материне утробе, ту ми се расклопише трепавице да угледам свијет, ту сам најприје чуо мили звук материна језика, провео младост, припасао оружје, окућио се. На њој ми је гробље прађедовско, на њој моје племе од Косова клица. Кад промислим да сам по њој у дјетинству чувао јаганце, и пландовао по њезинијем дубравама, гледао зору гђе онако ведро свиће, кад ме је онај зрак јутрњи и вечерњи обидовао, а појили они хладни извори, кад ми на ум пану народне светковине брацка дика и јуначки понос, помамио бих се да сам хљебом сит. А ти си дошао силан и обијесан да ме вријеђаш и наведаш да продам образ, једино добро које ми је преостало! Прођи се, ја те кумим од неба до земље да ми не превре, да не изгинем до краја."
А Арбанас: „А но кад нећеш да пашу слушаш, а ти да нијеси сутра на овој земљи, гђе си волији просјачити него ли беговати."
Вук се уклони и у раздвоју рекне: „А ја ћу се утопити у језеро и самоубицом назвати, али брацком издајицом никад ни до вијека."
С оне стопе пође Вук у једну шуму да размишља у самоћи што ће да ради од својега живота: Дома, дјеца плачу гладна; отаџбине и болећега није, а сутра треба селити или се назвати брацком издајицом!
Није имао под небом ништа осим једне мале пушке за пасом у сребрнијем цвјетовима, коју је држао у постељи под главом, како би га трла да сан не утврди, да га ко не удави без замјене. Пође у једног трговца да је прода. „Дао сам за њу лани пред Котором четири дуката, рече Вук трговцу, али невоља нема закона, дај ми за њу што те душа боли, ево два дана да нијесам окусио крушне напоре.
Лакоми трговац пружи му дукат и рече круто: „А гђе си ово украо?"
А Вук: „Немој се, човјече, гријешити ни тровати своју муку, није она крадена но поштено купљена својом паром. Дај ми половину од онога што сам за њу дао, да ти се не претвори змијом."
Лакомац пружи још по дуката и припита: „Је ли јурмицом и без откупа?"
А Вук: „Јест за невољу!" — Па, примивши новац, пође у други дућан и купи два багаша жита, један боба, три сомуна тмастога хљеба и два дублијера од процијеђена воска, сваки по по оке, па се поврати кући и припита оно гладно чељади. Кад било ујутру, рече Вук жени: „Ја идем до једнога мјеста да уждим ове дублијере пред иконом богородичином, јер ми је оцу сутра судњи дан. Ако се не повратим до данашњега дневи вече, већ ме жива не чекај но се ти поврати су то ђеце на оно наше у Паштровиће."
Жена остане кукајући, а Вук, пошто пољуби најмлађе дијете, које слатко спаваше у повојима, узме струку и дублијере, па пут за уши на освић недјеље. У сриједу пред зору доприје на кутњи праг Шћепца х. Омотан у струци легне колико је год дуг и широк пред врата, држећи у пријекрст она два дублијера.
Тај је дан била углављена скупштина на Дробном Пијеску. Домаћица Шћепчева подрани зором да спреми мужу брашенице у торбу и да му оседла коња. Кад отвори кутња врата, види гдје човјек лежи прострт као клада. Дохвати руком за ресе од струке и раскрије му горњу страну. Упознаде синовљега крвника. Затвори махом врата и потрчи да буди мужа. „Дижи се, ето ти синовљи крволок лежи пред вратима, уби га сјекиром као вепра." Шћепац скочи с постеље, обује се, припаше оружје, пође доље и отвори врата. И он открије човјека и упозна крвника. Дохвати га за руку, подигне у дубак и изведе на под. Кад били на поду викне Шћепац жени да принесе ракије и смокава. А она стрављена и смућена: „Какве ракије синовљему крволоку, јеси ли се помамио? али си мито под руком примио, да му опростиш што ти је кућу ископа? Нећу већ с тобом јести хљеба, иако сам кукавица без рода!" Почне из гласа да тужи и побјегне некуд у село.
Шћепац принесе Вуку ракије и врућег хљеба, но Вук не хћене окусити ни залогаја.
Пошто се је добро разданило, рече Шћепац Вуку: „Узјаши на коња, а ја ћу пред тобом на ноге да идемо на збор."
Усред подна дођу на Дробни Пијесак гдје је већ скупштина засјела. Кад народ угледа два крвника гдје заједно иду, свако се обесели и зачуди, јер се мислило да се Шћепац неће никада умирити. Вук сјаше с коња па приступи за Шћепцем скупштини. Рече Шћепац народу: „Нашао сам крвника јутрос гђе лежи на кутњи праг. Дошао је да га убијем, распас и у струци омотан, а ја га ево доведох вама, да вам објавим како му опраштам синовљу главу, а примам га за кума."
Свак се диже на ноге и побаца капе с главе, а викну сто грла: „Свијетао ти образ као мудроме јунаку."
Начини суд књигу од умира и пусти Вука да пође пренијети оно робље из турскијех рука.
Поп Андровић поведе Вука дома да га угости, и даде му нож и пушку да не иде онако распас по турској земљи. Кад било при растанку рече поп Вуку: „Да ну гледај и прочуј у Скадру мисли ли збиља паша на нас."
„Хоћу, рече Вуко, што узмогнем, но ћу радити да се брже отрсим, јер се бојим да ме Турци не удаве."
А поп: „Пријети ми паша, пријети провидур, пријете Спичани, пријете Црногорци, пријете нека тобож браћа, пак ме све страх да се нећу замјенити а не жалим умријети."
А Вук: „Тешко оному који нема злотвора, тај се не броји у људе него у чељад. Ти си, попе, мудар и јунак, па ћеш све те своје душмане својијем чоештвом обезоружати. Ко умије њему двије!"
А поп: На кога су мнози на тога су рози. Ту се руче и раздвоје. При растанку остави Вук попу она два дублијера да их приложи у цркву светога Петра пред душу онога што је убио.

IV.

ПАША ПРЕКО ПАШТРОВИЋА

Ни у мору мјере, ни у пушки вјере.

                    Нар. пословица

 

По смрти владике Саве нареку му Црногорци намјесником синовца ђакона Петра, који пође у свијет да се завладичи.
У то доба била је по Црној Гори мука и невоља, поњешто од честијех неродица, а поњешто од међусобне вражде. Завадила се јача браства, а слабија подлегла јарму, па свак чекао владичин повратак, као озебао сунца.
На каживање Вуково препану се Паштровићи да живи нијесу, пак опреме попа Андровића самочетвртога к провидуру да му траже помоћ. Уљегну предањ нотњо и кажу му како је паша наумио да их опали, и помоле га да им пошаље који брод војске и праха, да се имају чим бранити.
Провидник се насмије. „Што су вам се збили снови на Турчина? Не мисли се паши на вас, но чека час по час од султана сјекиру за врат, а откад сте стали на мир са Спичанима, нема ни рад шта. То вас неко страши и воду мути како би боље уловио рибицу. Чувајте се од домаћијех паша и бегова, а за Турке ја ћу се старати, нека вас глава не боли."
А поп Андровић: „Ви Млечићи кад нећете да помажете својијем људима, а ви дигните с нас руку. Наши стари узеше дужда за господара од невоље, а не од обијести, да их брани од Турчина и у гладнијем годинама да им удијели фрџопа, а ви сад ломите погодбу. А што говориш, честити провидуру, да паша неће на нас, то можеш ти мислити и они који спавају под кључевима. Ако не дође то јошт боље, ми ћемо вратити прах и војску. Но ако удари из убаха, а нас нађе спавежљиве, ископаће нас до трага. Ако ли се бојиш од дужда, а ти нам отвори пут да идемо у Млетке на жалбу.
А провидур: „Имамо ми наше људе у Цариграду и у Скадру, који такве ствари прате и о свачему су обавијештени. Неће на вас нико док сте дужду вјерни. У Млетке не треба вам ходити да се ломите и трошите, ја ћу писати Сенату како сте по помоћ долазили, пак одозго како дође."
А поп: „То су мазне на празне. Док се писма размину, ми ћемо изгорјети као луч. Но ти открито кажемо да ако виђесмо чисто да ће паша на нас, хоћемо му се предати да поштедимо животе и куће, па ви два како учините."
А провидур: „То сте одавна наумили и основали, зато сте почели сусједима и крви праштати, али нећете обршити.

А поп срдито, при одласку: „Нико се не предава Турчину од обијести. Немој рећи да ти нијесмо тражили помоћ. А знади добро, ако нас погазе Турци, каошто и хоће, неће ни теби лако бити у овој лакомици, гђе сједиш и господујеш у наше здравље. Но остани збогом. Кад нас видиш, тад нам се надај.
Петрова мјесеца удари ненадно Махмут су двадесет хиљада војске на Црну Гору, гладну и несложну. Премда је нашао слаб опор, изгуби трећи дио војске док уђе у цетињско поље. Ту опали манастир и оближња села, као пас кад загризне кам, који га је ранио.
У толико се Црногорци окупе на поклич — за крст и слободу, и свак заборави своје домаће зло според опћега. Затворе пресла и кланце да Турцима није већ било повратка у Арбанију. Нагна се паша на муку! У Херцеговину није могао од султановијех бегова. Боравити јошт на поузану пољу цетињскоме, нестало би војсци хране и здравља, а већ били почели Арбанаси да ропоћу. Проуми се да пише провиднику которскому да му пусти повратак преко дуждеве земље.
Међу два зла изабере провидник мање: војску, коју нијеси кадер узбити, ти је угости! Пошаље Бујовића да куша што паша мисли. Махмут му обећа да ће проћи преко приморја мирно и пријатељски, а да се ничијега неће дотаћи, него за плату. Бујовић га научи да он сам пише Паштровићима да га пусте проћи, каода млетачка влада за то и не зна, а обећа паши да му се провидник неће пријечити.
У повратак Бујовић проспе лажни глас да поп Раде Андровић калаузи турској војсци да опале Паш тровиће.
Паша напише лист и пошаље га Паштровићима по некоме калуђеру сријемцу. Ови се је звао Јелисеје Поповић, који дође у Црну Гору с патријаром Бркићем за времена Малога Шћепана, учио је по приморју многе ђакове на књигу. Живио највише у селу Ластви, а умро у Црмници. Кад је био при смрти препоручи да га свећеници окупају. Ови су посље казивали да је било женско чељаде, што су многи и прије мислили и за његова живота, не само зато што је био ћосав, но и по начину његова живљења.
Скупе се Паштровићи на збор да прочитају писмо пашино. Кад се окупе, писарчић прочита лист, што га је донио калуђер:
„Од мене везира Махмута Бушатлије паше скадарскога, честитоме збору паштровскоме, мили и драги поздрав. А сад давам вам на знање како сам покорио Црну Гору и ево ме на цетињскоме пољу, гђе су ми и стари сјеђели. Наумио сам провести један дијелак силне ми војске преко ваше земље у Арбанију, јер ми се сасма заходи да је сву враћам откуд је дошла, а ево вам вјере тврде да ће мирно доћи и проћи, и да неће никоме таћи ни драче у плоту. А сад да сте здраво ви тамо а ми амо."
Стари поп Андрија Греговић стане да се пријечи са свом снагом. „Ко ће псу вјеровати? Боље да га дочекамо на приморскоме ждријелу и ту да замијенимо животе и куће, да му омрзне опет долазити. Пошаљимо улаке по Црној Гори, нека сваки ко пушку носи похита на Браиће. Ако се прикупе у оној тврђи двије тисуће убојника, учинићемо спомен да пас пасу кажује. Неће поћи у Скадар ни гласника да каже како им је било."
Но преовлада умјерени свјет попа Андровића: „Добитној војсци приправи погачу! Кад не нађе опора проћиће мирно. Но ја бих да му отпишемо да иде на вјеру путом, а у толико пренио жене и ђецу у Црмницу, у Будву и мору у отоке, ами петсто пушака окупимо се на једно мјесто па га пазимо што ће да ради. Боље и рањени но убијени!"
А поп Греговић: „Ако га се не бојиш, што би жене и ђецу преносио? Ако га се бојиш,јел се боље бити на граници но око изгоријелијех кућа. Ко вјерује Турчину из вјере ижљегао!"Пошто су читави дан вијећали с једне на другу, — најбоље овако, није но онако — каошто бива вазда кад преовлада страх и сумња, вежу на ону попа Андровића. Отпишу паши да прође слободно обдан и на чистој божјој вјери, а у толико пренесу жене и дјецу на похране.
На сами Видовдан продере војска преко Коловира и Падежа, изгори Браићима неке појате и куће поземљуше, пак сађе низ Мртвицу у Паштровиће* Затече је ноћ на Ластви и ту се утабори. Махмуту свану кад угледа плаве арбанашке планине. Сутрадан почне војска да хара лозе и воћке око кућа и да пали плаште настожене сламе.
Узмуте се Паштровићи гледајући с планине гдје им се поље тлачи, а поп Греговић уцка их да ударе. Ко хоћу, ко нећу, као гдје је узданица опћа и зајмна ишчезла. Просули се гласови Бујовића од уха до уха, па се свакоме убило срце. Напокон одлуче да се одвоје десетак главара и да вежу шта да се ради. Сједне збор за једном литицом у одсоју, и ту почне да вијећа. Поп Андровић не да да се удара. „Кад смо га пустили да сљегне на пјену од мора, није већ куд, треба га пустити до краја. Три дијела Паштровића остадоше здрави иза војске. Боље и да опале ови четврти дио, него ли да нам убију сто друга. Прекрстите се и зађевица прођите и зле среће! Ја ћу сам поћи до паше да га питам чему превјери! Ако ме посијече и опали то кућа до границе, претеците га на Цмилову Улицу и ту учините спомен."
А поп Андрија: „Ја нијесам с том! Ти нас, попе, ископа! Боље да сте примили мој свјет. Пошто изгори то кућа и баци под коњска копита љетину, зла ми је замјена и спомена. Од нас пет сто пушака, они којима остаде за војском здрава кућа сад ће чувати животе, а нама што су куће изгорјеле, бићемо се су по срца, као ко је без дома остао. Него хајте да ме барем сад послушате! Ударимо ноћас на турски око у по ноћи, пошто зађе мјесец и војска поспава, па гђе пукне да пукне!"
А један суђа: „И ја сам с том, но поп Раде жали два сина, јер зна да ће они најприје насрнути, па мудрује."
А један други: „Ја бих њешто рекао но се бојим да се поп Раде не наједи."
— Нећу, божја ти вјера, рече поп, но реци што ти је год драго. Кад је слабо везано, боље да је раздријешено.
— Видиш, попе! — поврне суђа — ја ћу ти рећи што многи мисле а неће да изреку. Просуо се по пуку глас, каода си ти у некакве тајне договоре с пашом, и да нама кућа гори изнутра.
Поп се помами, дохвати пушку и опучи низ ону стрмен говорећи: „Знам ја гђе се та лажа зачела и ко је у нас унио. А давам ви јемца Бога да ћу сад поћи паши под шатор, и ако не хће проћи мирно, хоћу му, скоту, крв попити, па ћете виђети, јесам ли ја Обилић или Бранковић!"
Кад то изрече придаде ногама. Ражали се оној деветињи, те они за њим сустопице да виде што ће бити, осим попа Андрије који посла мјести себе синовца Ђура. Не пусте их Турци међу војску с оружјем, а под шатор код паше уведу попа Андровића самотрећега. Нађу пашу гдје сједи прекрштенијех ногу на растрту ћилиму, пуши и пије каву. Рече им да посједају спрам њега. Почне први поп: „Ево нас, пашо, код тебе, да те помолимо од стране народа да даш војсци наредбу да прође мирно и да нам не пакости."
— А који си ти на име? упита га паша.
— Ја сам поп Радо Андровић, ако ти је драго милости!
— А да сам те одавна желио упознати, рече паша, - јер ми људи кажу, да си се узнио откад ми поткиде међу и дарова је дужду.
— Ја ти нијесам поткинуо међе, дода поп, — нити сам је даровао дужду, него сам бранио оно своје од Спичана, који су ми га хтјели потомити.
— А хоћеш ли и по данас тако? припита га паша.
— Хоћу док узмогу махати, одговори поп.
А паша, арбанашки, на по гласа: „А да нећеш већ никад ни довијека." Па нареди једном аги од страже да их изведу и потуку.
Поп Раде знао је њешто натуцати арбанашки. Виђе да је погинуо. Како ага пође по џелате, скочи на ноге, тргне из потаје двије шпагарице натегне их, зађедне прст за стражу и обије управи паши у прса. „А гђе ти је вјера, псето безаконо!" викне поп, а потегне за стражу. Оба кремена скоче из оловнице, прашници се проспу, а пушке издају. Хћаше да га зубима закоље, но на побуку прискоче Турци, па их све изсијеку, осим Ђура Иванова, који им се украде и доприје дома, а око њега пушчана зрна као град. Затвори се у кућу и многе Турке убије кроз пушкарицу. Док Турци нанесу сламу и сијено да га жива упале у кући, паде ноћ, а он се спусти хитро низ прозор, скочи у море и преплива здраво на оток Катић, под тучом турскијех танета.
Турци опале пред зору оно десетак кућа на Ластви и њеке друге покрај пута до границе. Хћаше везир јошт квара починити, но се препаде да га не за теку Паштровићи на Цмиловој Улицу.
Тако сврши поп Андровић, најоглашенији Паштровић прошлога вијека, жртва зависти и пријекора.
Путом преко надлушкога поља харала је необуздана војска лозе и жито. Бошко Греговић су десет чобана стаде да се опире и бије. Околи их сила турска, разоружа и повеже. Кад дођу на ријеку Жељезницу код Бара, војска опочине да руча. Ту објесе Мирчету Никлана а архимандрит Дебеља некако се омакне. Бошко Греговић, видећи смрт очима, зграби једноме бегу џеврдан, па му га окрене у прси. Пушка плане а не састави, а Бошко из гласа: Ни у мору мјере, ни у пушки вјере! Ту га убију, а оно чобана ослободе.
Након дванаест година плати Махмут ову невјеру у Крусима, у Црној Гори, гдје остави главу, благо и војску. Бог не плаћа сваке суботе, но кад је воља његова!