Make your own free website on Tripod.com

“Умро је у Бечу 23. новембра 1878. године. Умро је у си-

ротињи, иако су га многи нападали да је подмићиван и да се обогатио. Вијест о смрти Стефана Митрова Љубише тужно је одјекнула кроз српски народ. Туга је била још већа с обзиром да је негдје у исто вријеме умро и Ђура Јакшић. Тој тузи најдостојнија израза даје Јован Јовановић Змај:

 

Копајте раку, - на горку тугу!

Ал журите се, - копајте другу!

Ил зар си, Србе већем претрн'о

Облачућ' рухо црно на црно,

Зидајућ' гробље све кам по кам!

Јауци двојни из једног дома:

Јер сад већ бију све по два грома

У српски храм

 

Љубиша, оде, дично нам име, -

Љубиша оде, Јакшић за њиме!

 

Овака туга, та се не лечи,

Оваки боли немају речи,

Само нам лице хладни и бледи,

А крвца наша к'о да се леди,

Жиле се коче, дисање таје,

Рука на срце притисла ваје,

Тако стојимо врх оба гроба, -

 

Споменик грозан, бол га је свео:

Окаменио се вас народ цео.

Камене усне све већма бледе,

Камене очи у небо гледе,

Камене сузе као да траже

Има-ли бога, који помаже, -

Ал не види га камени јад,-

Камена вера, - камени над.

 

“Орао”, 1880, стр. 37.

 

 

 

 

Сахрањен је у Бечу 26. новембра. Пријатељи, поштоваоци и угледне личности су се сакупили у три сата у бечкој грчкој

православној цркви. Сахрањен је близу гроба Вука Караџића, а недалеко од Бранка, Чиче и Стајаковића. На гробу су говорили Тодор Стефановић Виловски као предсједник „Зоре“, др Лаза Костић је говорио о његовом књижевном раду, а Шпиро Покрајац о раду Љубишином за Далмацију. Др Лаза Костић је на гробу рекао:

 

„Стјепан Митров Љубишо! Изабраниче српског југа, Боке

Которске, која ти је сама собом изабраница све лепоте и

дивоте природне, као да је поникла из пољуба врлетнога крша са морском вилом!

Колијевка тога љуба однихала нам је и тебе – Љубишу. Па

рашт' остави ту сунцем умивену колијевку своју да погинеш у магли бечкога сјевера? Рашт' остави народ у часу, кад су му мудра свјетовања његових одабраника од највеће потребе?

 

Али куд одох ја?

 

Нијеси ти још оставио народа, док су год у њега твоја

причања, док се год српски подмладак буде дојио на грудима виле Вука Дојчевића. Ти само враћаш истрошену љуску свог неистрошеног духа мајци земљи, као што се оставља мастило и перо, кад је књига исписана, а листови књиге бијеле иду од руке до руке, ријечи јој лете од уста до уста, од ума до ума, од срца до срца, док је народа, док је свијета и вијека. Ако је ико, то си ти мога испустити душу у вјери, да ће ти је народ прихватити у твојој књизи, те ћеш ти живјети њоме у народу, докле је траје.

 

Вјечна ти памет!“

  

 

Српска зора, свеска 12, 1878, стр. 239.

 

 

Посмртни остаци Стефана Митрова Љубише пренесени су у завичај 1885. године.”

 

Небојша Рашо  “Знаменити Бокељи синови српског Босфора”  Књига друга

 

****************************************************************************************************************


 

 

 

У спомен Стјепану Митровом Љубиши


Издахну јунак ……………………

А сиње море пљусну о стење,

О кршне груди витешке Боке,

Па јој удара ране дубоке!

На мрком стењу суши се влага, -

Ал’ не ће суза у српском оку.

Ал’ не ће рана што тишти Боку!

Црна јој туга, још црњу спрема!

Љ у б и ш е нема! …………………..

 

Нема га више! ……………..

У белој књизи милога Српства

Да црна слова још црња буду,

Да српске гусле тужније гуде,

Да српско перо сузама пише,

Да српска песма са смрћу дише,

Да нам Златоуст нови не прича,

Да црна туга црњу нам спрема

Љ у б и ш е нема! ……………………

 

Издахну јунак ………………………

Усахну сунце небеска блеска,

Уждите свећу нек пламти гори,

Далмација се са душом бори!

Уждите свећу сунца нам нема -

Зар српска нада у гробу дрема?

Стјепану душа небу полеће

Љубише нема, немате ока;

Издише Бока!

 

 

Нема га више! …………….

Притисну земља дивско му тело,

Ал’ не ће скрити дивску му мис’о!

Рони се бедем гроба му тавна

Ал’ тврд је бедем Бока му славна!

Њиме се горди небу се диже

Приче му прича свога Љубише!

У њему Србин слави и слуша

Д р у г о г  Њ е г у ш а.

 

Јован Симеоновић Чокић

 

“Српска зора” децембар 1878.

  

 

 

 

 Тужбалица за Љубишом

 

Остала је сачувана једна тужбалица састављена поводом смрти Стј. М. Љубише. Написана је врло лијепим рукописом и по свему се чини да је морала бити негђе јавно истакнута. На полеђини стоји назначено да је тужбалицу саставио Ристо Милић а да ју је писао Јово Кадија. Тужбалица која носи наслов “Српска мајка плаче над гробом дичног јој сина Стефана Митрова Љубише”, гласи:

 

Јао туге и жалости,

Срце пукни!

Што ћу једва пребољети

Кукавица!

Изненада ми утече

Дико моја!

Са Дунаја, из туђине

Кам јој био!

Зашт утече а не пита?

Куку мени!

Рекла би ти мајка твоја,

Леле њојзи!

Да јој причаш славе њене,

Ој радости!

Да јој славиш ти јунаке,

Дико рода!

Да спомињеш српске славе,

Ту јуначе!

На домаћем да је огњишту,

Љута рано!

Разговориш, обрадујеш,

Сунце моје!

Јере ти је остарјела,

Сив соколе!

У невољи и жалости,

Дични сине!

Хоће јој се разговора

Несретници!

Да преболи ране љуте,

Рано моја!

А ти си је оставио,

Сиротицу!

Да се сама собом трга,

Боже види!

Рашта си је запустио,

Нехарниче!

Кад си њена дика био,

Ти једина!

Ваљда ти је додијала,

Мили сине!

Та душманска граја љута,

Бог је убиј!

Па ти срце зажељело,

Срце пусто!

Да се мира наужива,

Моје ране!

У том рајском перивоју,

Моја душо!

Но како ћу јадна мати,

Без помоћи?

Туђина ти кости крије,

Тужној мени!

Моје ђеце, злата мога,

Српска дико!

Да ми је камен загрлити,

Празна надо!

Гдјено леже кости моје,

Закопане!

Гдје ми је радост, слава, дика,

Јаох мајци!

Гдје си Вуче, српска славо,

Ти матери?

Гдје си Бранко, зелен боре,

Мили, драги?

Гдје си Стефо, мајчин сине

Дична главо?

Ах, како ћу јаох! без вас,

Кукавица?